Izvorni dramski potencijal Ibzena i Bergmana

Ono što tu koincidenciju čini još potpunijom jeste to što oba središna ženska dramska lika odlikuje ekscentričnost, izvesne nesvakidašnje karakterne i psihološke crte. To odstupanje od norme pokazalo se u oba slučaja kao učinkovito sredstvo da se istraže značajna duhovna i društvena područja. I da se postigne upečatljiv umetnički efekat. Obe ove drame preispituju položaj individue, granice, spoznaju, pitanja slobode, vere, patrijarhata, etiketizacija, konvencija, društvenih aparata i konstrukata. Svakako, oba lika imaju i značajne razlike, ali i jedan i drugi hrabro i rizično tragaju za smislom. Heda Graber je u sukobu sa autoritetima i konvencijama, patrijarhalnom sredinom, i u potrazi za svojim individualnim odgovorom. Bergmanova Karin, mlada žena koja postepeno mentalno oboleva, pokušava da u svojoj mikrosredini uspostavi ljubav i mir, izbori se sa svojim poremećajem i dospe, uz unutrašnju borbu, do vere, ili bar do više duhovne spoznaje. Obe drame su, međutim, daleko složenije od onoga što odlikuje oba središna like. Bergman nastoji da kroz izmenjena stanja svesti Karin i kroz dramska zbivanja, ispituje samu prirodu umetnosti ili ljudske nedoumice koje nose i drugi likovi drame, dok Ibzen, uz zapitanost nad „etičnošću individualizma“, slika društvene mehanizme koje toj individualnosti stoje na putu. Granična stanja oba karaktera su omeđena unutar kodova konstruisanih od strane određenih institucija. Lucidna samosvest i spoznaja oba ženska karaktera otkriva nevidljive mehanizme koji takvo ponašanje oduvek kažnjava.

„Heda Gabler“ spada u dramu poznog perioda Ibzenovog stvaralaštva. Ona je uskomešala javnost istražujući najmračnije spoznanje individue, kao i ženski identitet na kome je fokus Ibzenovih drama, i to u vremenima kada se o njemu, pogotovo na taj način, nije razmišljalo. Za razliku od Nore („Lutkina kuća“), žene koja je napravila revolucionarni gest napuštajući muža, Heda Gabler ostaje u mračnim hodnicima podsvesti preispitujući sopstvene i tuđe granice, ulazeći u opasne psihološke igre. Sputana brakom, ona dominaciju uspostavlja emotivnim ucenjivanjem, dominacijom nad mužem i okruženjem. Voajerizam, nagovaranje Ejverta Leborga – čoveka sa kojim je imala bliske odnose, da izvrši samoubistvo, dovodi je u poziciju zavisnosti od sudije Braka, sa kojim od početka igra igru zavođenja. Osavremenjivanje drame u režiji Snežane Trišić ogleda se samo u kostimima. Istina je da su preispitivanja, izbori, pravo na žensku individualnost aktuelni i dan-danas, ali sva ta pitanja nisu imala konkretnu aktuelizaciju, već su ostali u kamernim okvirima scene. Nataša Ninković kao Heda Gabler iznosi sva njena previranja, koja u graničnim sekvencama proizvode lucidnost, ali lucidnost koja je na kraju i ubija.

Drama „Kao kroz staklo“ čiji je naslov preuzet iz reči apostola Pavla o nemogućnosti potpune ljudske spoznaje Boga ili sveta, odvija se na ostrvu na kome je glavna junakinja Karin (Jelena Petrović) na odmoru sa svojim mužem Martinom (Milan Čučilović), ocem (Boris Komnenić) i bratom Maksom (Petar Benčina). Njene patnje, halucinacije i histerija u neobičnom su spoju sa njenim pokušajima da pomiri oca, muža i brata, koje njeno ponašanje zbunjuje. Ali čitavo njeno složeno ponašanje probija se do vere i nade, i napora da se dostigne i spoznaja i ljubav u tim zamršenim odnosima.

Obe rediteljke su nastojale da tekstove drame u predstavi tretiraju u savremenom ključu, a da drame ne izgube svoj izvorni potencijal. Ali ne sa potpunim uspehom. Međutim, iako sve ostaje u klasičnim, institucionalnim okvirima, sa nedovoljnim preispitivanjima današnjeg položaja žena i statusa individualnosti, kao i dominacije institucionalnog, uvreženog mišljenja, bitno je što su makar ponovo na površinu izašla oba lika koja mogu da pokrenu razmišljanje gledalaca u tom pravcu.