Ja nisam za kuce i mace, pišem o stvarnom životu

Kad bi se realno sagledalo koliko se kod nas ceni stvaralaštvo za decu, zaključak bi bio da mi našu decu ne volimo i da ih ne primećujemo. Ona se kod nas još koriste za ukras – nema sistemske brige o njima i onome što se njih tiče. Zato treba više da razmišljamo o deci, a ne da nam služe samo kao paravan za neke događaje, što je sada i zakonom zabranjeno, mada se još dešava da se, recimo, koriste na političkim manifestacijama. Ja se kao pedagog žestoko borim protiv toga – kaže u razgovoru za Danas Vesna Aleksić, pisac za decu i pedagog u obrenovačkom vrtiću „Perka Vićentijević“.

Njen poslednji roman „Krokodil peva“, objavljen pre dvadesetak dana u Kreativnom centru, na 15. Međunarodnom sajmu knjiga u Herceg Novom dobio je nagradu za najbolju dečiju knjigu u 2017. godini. Vesna Aleksić objašnjava da u svim svojim knjigama, pa i ovoj preslikava i pomalo ulepšava život, čiji smo svi posmatrači, a pisci i prepisivači.

* Vaša junakinja devojčica Danica pred polazak u osnovnu školu dobija mlađeg brata, u dramatičnim okolnostima, suočava se novim situacijama u porodici, a na kraju njeni roditelji se razvode. Da li deca tog uzrasta zaista mogu da takoreći sama prebrode sve te probleme, držeći se poput Danice kao „hrabar redov“?

– Mi zamišljamo da su deca izopštena iz naših problema i da žive u nekom svom svetu, što uopšte nije istina. Mi nemamo pojma koliko su ona uključena u ovaj život. Sećam se da sam u vreme kad su na političkoj sceni bili aktuelni Slobodan Milošević i Vuk Drašković, u jaslicama do tri godine starosti zaticala decu kako se igraju Slobe i Vuka. To znači da su ona potpuno uklopljena u život, jedino smo mi problem što to zaboravljamo. Danica je u ovoj knjizi samo pripovedač, ali ona tačno odvaja svoje probleme od porodičnih. NJu zanimaju njeni problemi, ona vodi neke svoje ratove, ali gleda da pomogne i drugima. U tom smislu je ona veoma jaka i zrela. Ja ne mogu da odolim a da ne podvučem tu realnu situaciju da su odrasli najčešće neodgovorni, neozbiljni, mnogo greše, a da su deca često i ozbiljnija, odgovornija i plemenitija. Ona su mnogo jača bića od nas, jer su njihove emocije kratke, jake i brzo se smenjuju. Ako se događa neka tuga, ona to brzo prebole – njihove rane zarastaju brzo i to je ta prednost detinjstva. Dok smo radile na knjizi, direktorka Kreativnog centra Ljiljana Marinković i ja zastajale smo kod nekih rečenica pitajući se da li takvu rečenicu može da kaže dete od sedam godina. Može, jer je čulo takvu rečenicu. Ono zna, recimo, da je snimak magnetne rezonance važan, jer to vidi po ponašanju majke i atmosferi u celoj porodici. Deca tako doživljavaju stvari.

* Ovo je vreme jedinaca, otuđenosti, prezauzetosti…, dok su u Vašim knjigama deca okružena širom porodicom – tetkama, ujkama, babama i dedama, kao i komšijama i prijateljima. Koliko je takvo okruženje važno za odrastanje?

– Jednom me je Momo Kapor upozorio na jednu tužnu stvar. Rekao mi je da sada deca izlaze po kafićima i upućena su samo na svoju generaciju od koje nemaju šta da nauče. A ranije kad smo mi izlazili to je bilo šire društvo – od kafana do korzoa mi smo bili upućeni na razne generacije. To je bilo jako dobro. Dete treba da odraste u nekom raznolikom miljeu, a ne da bude vezano samo za mamu, tatu, učiteljicu i decu od koje nema šta da nauči. Prve stvari o sebi – kakvi smo zapravo ne čujemo od naših roditelja, jer oni nisu realni i objektivni, nego od baba, deda, komšija…

* Iako se pozivate na rečenicu Margerit Jursenar da „godine ne postoje, postoje samo detinjstvo i večnost“ može li se odrediti uzrast kome su Vaše knjige, ne samo ova poslednja, namenjeni?

– Ja pišem knjige koje mogu svi da čitaju. Žao mi je što današnji roditelji, osim nekih posvećenih, ne čitaju, jer knjige za mlade su najpametnije knjige. Ozbiljno Vam kažem. Ja čitam i knjige za mlade i za odrasle. One se ništa ne razlikuju, samo što kod literature za mlade postoji neki kodeks da mora da se završi sa optimizmom. Beli Marković jednom mi je rekao da moje knjige „plešu na tankoj ivici žanra“ – da su i za mlade i za odrasle. Za mene je ta podela veštačka i „Krokodila“ bih radije preporučila roditeljima, jer je zgodna knjiga da vide gde greše.

* Kako se dogodilo da je roman za tinejdžere „Dođi na jedno čudno mesto“ jedino pravo i kompletno svedočanstvo o poplavi Obrenovca 2014. godine?

– U tom romanu glavna ličnost su svi Obrenovčani, mada je pripovedač takođe jedna devojčica. Žao mi je što je ta knjiga nije bila dovoljno primećena, jer to veoma ozbiljan roman, iako vrlo groteskan, duhovit i bez patetike. Tu knjigu sam pisala iz sebičnog razloga – oslobodila sam se stresa od poplave.

* U toj knjizi pisali ste dobrim delom o onome što se nije znalo, čega nije bilo u medijima, a što su delom neki želeli i da sakriju.

– Da, čak smo neke rečenice izbrisali iz knjige. Ali, otkrila sam jednu stvar – ljude više zanima pojedinačna drama, kao što je „Krokodil peva“, dok opšta drama nikog ne zanima, osim one ljude koji su to doživeli.

* Kao i većina vaših junaka mala Danica je zaluđena za stripove, čak tajno planira da se uda za svog omiljenog strip-junaka Larga Vinča. Šta za vas znače stripovi, za koje u knjizi „Ulica Jang“ kažete da su to „najbolji romani koji su nam dolazili u ruke“?

– Moje knjige uvek imaju veze sa stripom. Ja i sad čitam stripove. Oni su najpoštenija literatura na kojoj može da se odraste bez dvojbe za dobre i zlo, a mi stvarno imamo dobre stripadžije. Taj Largo Vinči mi se dopada zbog patriotskog momenta – on je jugoslovensko siroče, koje je usvojio neki multimilijarder tokom rata u nekadašnjoj SFRJ. Po stripu je snimljen i film u kome je naš Miki Manojlović glumio čoveka koji je usvojio Larga Vinča. NJega ubijaju odmah na početku filma, a Largo Vinč onda ostaje najbogatije siroče na svetu. To je trenutno najpopularniji strip na svetu i svuda se više uvažava nego kod nas. U „Krokodilu“ postoji autobiografski momenat – moj omiljeni strip junak je Rip Kirbi, a ja sam maštala da sam Hani, njegova verenica, kao što mala Danica mašta da se uda za Larga Vinča, ne zato što je bogat, nego zato što je badža. Tu su naravno i drugi junaci mog detinjstva: Mandrak, Zagor, Fantom…

* Kako se od dece stvaraju budući čitaoci?

– Teško masovno. Mi pokušavamo sa svima, ali malo će dece postati čitaoci, kao što je i umetnost za mali broj ljudi. Deca moraju da osete tu strast i to kod učitelja. Ne moraju roditelji da budu visoko obrazovani, da kuća bude puna knjiga, nego to učitelj mora da izbaci. Učitelj je nekako najvažnija ličnost u životu deteta u tom smislu, a ne ni bibliotekari, ni roditelji.

* Šta posle „Krokodila“?

– Počela sam pravim neku nežnu knjigu povezanu sa muzikom, bez ikakvih drama. A i ove drame koje pišem su ulepšane u odnosu na stvarnost, kao što je to slučaj sa „Lovcem na maslačke“. U vrtiću sam pratila dete koje je bilo u tragičnoj situaciji – mama problematična, tata u zatvoru jer dilovao je drogu, ono je u hraniteljskoj porodici i brine o mlađem bratu. U trenutku kad sam upoznala imalo je šest i po godina. Ja sam ga toliko zavolela da sam od njega napravila lik, ali sam situaciju malo ulepšala. Da to nisam uradila, to više ne bi smelo da bude za decu, to je već „Oliver Tvist“ – knjiga na kojoj smo mi odrasli. Ja nisam za kuce, mace i smeh pošto-poto. Kako može da se smeje dete kome je otac u zatvoru i čija mama dolazi kući mrtva pijana ili predozirana, pa je odvode kola Hitne pomoći. To dete je osetilo šta je život i želi da počita knjigu u kojoj može da vidi da se to još nekome događa. Zato volim da pišem knjige u kojima život teče kakav jeste.

Priče za odrasle

Vesna Aleksić je autor deset romana, 12 knjiga pripovedaka i šest slikovnica. Piše monodrame, pozorišne predstave, radio-drame i TV serije za decu. Kaže da se najbolje oseća na radiju, a da televiziju ne podnosi… Bije je glas da „za odrasle piše samo kad mora“. Njima je posvetila samo jednu knjigu – „Ulicu Jang“, zbirku eseja sa putovanja u izdanju Geopoetike. Zbog izbora tema za odrasle i načina pisanja o njima napominje da „radije piše za decu, da ne bi završila u zatvoru“. Dobitnik je više prestižnih nagrada.