Miroslav Cera Mihailović, Foto: Dušan PešićJa sam lenj čovek, ne volim da pišem. Uzimam olovku kad sam sateran do zida i kad više nemam kud. Za mene je pisanje jedina mogućnost samoodbrane od svega što me okružuje i što atakuje na mene kao jedinku. Kad već čovek ne može na drugi način, onda mora da se brani onako kako najbolje ume, kaže za Danas Miroslav Cera Mihailović (67), pesnik rodom iz Preobraženja kod Vranja, čija se poslednja knjiga pesama „Druga pamet“ našla u jubilarnom kolu „Srpske književne zadruge“.
Naziv zbirke, kako objašnjava Mihailović, „nije jednoznačan i nije slučajno odabran“.
„Može da znači i ‘naknadna pamet’, a može da predstavlja pogled iz novog, drugačijeg ugla na svet i društvena kretanja, na ovu i ovakvu stvarnost, na ono što se okolo događa, ali i u samom biću, dakle, drugačiji ugao posmatranja istih fenomena. Ne bih da otkrivam sve, ali konačan doživljaj, pa i tumačenje naslova knjige, ostavljam čitaocu“, ističe pesnik.
Od objavljivanja prve njegove knjige prošlo je, bezmalo, 40 godina.
„Ako poređate naslove mojih knjiga, videćete da se tu radi o jednoj tematskoj celini, jednoj integralnoj knjizi. Oduvek sam se, prevashodno, bavio fenomenom društvenih pojava, naravno i emocionalnim stanjima pojedinaca koje one izazivaju. To iziskuje drugačiju vrstu energije. Ako to ne prođe kroz čoveka onako kako treba, uznutra, onda ni vaše pisanje postaje bespredmetno. Poezija predstavlja sublimiranu energiju kolektivne svesti i pameti, a taj dribling na malom prostoru je posebna veština. Bez nje nema ni nacionalne kulture, ni nacionalnog identiteta“, istakao je naš sagovornik.
U jednoj svojoj biografskoj belešci Mihailović je napisao da „opstaje u Vranju, uprkos čarima i bogatstvu neodoljive estetike zla“. Na pitanje zbog čega nam je zlo tako neodoljivo, naš sagovornik naglašava da su to „čudne stvari, skoro neobjašnjive“.
„Ta potreba kod ljudi za nanošenjem zla drugome, naravno bez posebnog razloga, neobjašniva je. Sa druge strane, od kako znam za sebe, ja plaćam porez na jezik i cenu izgovorenih reči. Nikad nisam maliciozno govorio da bih nekoga uvredio, ali mislim da je dužnost svakog intelektualca da ukaže na neke anomalije u društvu. Ja uvek govorim sa najboljim namerama, da bi se nešto ispravilo u budućnosti. To ne znači da sam uvek bio u pravu, ali sam se principijelno zalagao za neke stvari. I za to plaćam ceh“, objašnjava sagovornik Danasa.
„Srpska književna zadruga“ osnovana je 1892. godine, i predstavlja stub naše književnosti i nacionalne kulture, a Mihailović smatra da, „samim tim što je mali broj knjiga autora iz centralne, južne i istočne Srbije u ovoj ediciji objavljeno u toku 130 godina postojanja, oni su pojedini stvaraoci zapostavljeni“.
„Pisci sa juga Srbije su nekako skrajnuti, a nije baš da nije bilo kvalitetnih. Ima mnogo pisaca sa osobenim karakteristikama, osobenog književnog izraza koji kao da su sakriveni od šireg čitalačkog auditorijama“, govori Mihailović o svojim kolegama „južnije“ od Beograda.
Neke od svoje 23 zbirke pesama pisao je na dijalektu, a smatra da je „lokalni govor nemerljivo bogatstvo koje, bez obzira što se radi o mikrosvetu, svojom posebnom melodijom i bogatstvom izraza nudi mnogo toga, pogotovu u stvaralaštvu“.
„Mnogo toga se ne može reći književnim, a može lokalnim govorom. A da ne govorimo o posebnoj melodiji jezika, o tome kako se kroz lokalni govor pokazuje posebna filozofija življenja, jedna drugačija atmosfera koje nema na drugim prostorima. To je takav izazov da je greh lišiti se pisanja na dijalektu. Taman posla da ga se odričemo. Jezik je živo tkivo koje se razvija, i kada je u naš svakodnevni govor inkorporirano ko zna koliko stranih izraza, nema razloga da se mi lišimo naših starih reči kojih ima u kolokvijalnom govoru“, objašnjava Mihailović.
Tri „rukavca pevanja“
Miroslav Cera Mihailović kaže da njegova najnovija knjiga poezije, „Druga pamet“, sarži tri ciklusa, odnosno tri „rukavca pevanja“.
„Ti rukavci, na prvi pogled, možda ne bi mogli da se nađu u istim koricama. Prvi ciklus, koji je naslovljen ‘Dozivanje pameti’, napisan je slobodnim stihom. Drugi ciklus, ‘Nova mantra’, pisan je vezanim stihom, rimom, a treći, ‘Nož do kosku’, na lokalnom je govoru. Ovakva koncepcija knjige proizašla je iz uverenja da nikada ne treba pevati ili svirati na istoj žici. Ciklusi čvrsto tematski vezani opravdavaju korišćenje tri pesnička obrasca“, ističe Mihailović.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
