Jadranska kultura

Svaka jadranska misao, svako istraživanje njegovih identiteta, postaje granična misao.

Jadran kao takav jeste skup perifernih kultura, kultura koje su na granici nečega.

Ipak, istoričari se slažu da Mediteran nema jedan centar, ni geografski ni pojmovni.

Ono što je Jadran na geografskom to može biti i na kulturnom planu. U tom smislu treba potražiti i istaći izvesnu autonomiju jadranske dimenzije i postaviti je kraj ostalih nacionalnih ili lokalnih kulturnih dimenzija.

No, da li može da postoji jadranski kulturni sistem, jasno višejezičan i transnacionalan?

Teško je to reći.

U svakom slučaju vredi pokušaja zamisliti ga.

Jadranska kultura ostaje kao jedina istinska alternativa za status periferije, granice i margine koji primorski konteksti imaju predugo u odnosu na svoje nacionalne kulture. Svakako, Jadran može biti shvaćen kao zajednička otadžbina za regije koje ga sačinjavaju.

U poslednja dva veka u istoriji Jadrana došlo je do nacionalizacije mora i svođenja primorskih regija na status nacionalnih periferija.

Ne može se reći da je ranije bilo bolje. Gradovi u Pulji jadikovali su nad podređenošću u odnosu na Napulj; gradovi u Markama uvek su bili daleko od Rima; Trst je vekovima bio izgubljen u habzburškoj galaksiji; Istra i Dalmacija bile su periferije Venecije. Sa izuzetkom Venecije i, malim delom, Dubrovnika, gradova koji su umeli da izraze svoj originalni svet, sve jadranske obale bile su periferije i granice.

Venecija je bila izuzetak od 13. veka do 1797. godine: grad-država između Evrope i Sredozemlja, i stoga sam po sebi granica, kao Jadran, koji je bio njegovo težište.

Zbog dekadencije u 19. veku i Venecija se svela na sporedno mesto italijanske nacije. Ali tu sudbinu periferije i granice, svojstvenu Jadranu, deli veliki deo Mediterana.

Samo veliki centri poput Istanbula, Soluna, Aleksandrije, Đenove, Napulja, Palerma, Marseja i Barselone iznedrili su kulturu koja je bila nadmoćna u odnosu na okolne periferije i na one preko mora.

Preokrenuti ovaj periferni položaj u nešto povoljno, krenuti od razmišljanja o granici, prihvatiti granicu znači pomiriti različite duše Jadrana (i Mediterana) na nekom višem, trećem nivou sinteze i mnogostrukosti.

Možda je prikladno govoriti ne samo o otadžbini već i o jednoj regionalnoj jadranskoj kulturi koja tek treba sama sebe da prepozna i prizna i koja može da postavi jednu pored druge nacionalne kulture oko Jadrana.

Ona se može sagledati u svemu ovome što je do sada izneseno i može biti paradigma za život na drugačiji način na obalama ovog mora.

Jadranska kultura mogla bi biti skup lokalnih i nacionalnih tradicija, kao nešto pluralno u sebi i epigonsko u odnosu na vlastitu prošlost, u odnosu na sve protekle događaje i sve kulture. Jadran je, svakako, skup istorijsko-kulturnih entiteta: jadranska Italija od Salenta do Romanje; pomorska Venecija od drevne duždevine do Istre i Dalmacije; mediteranska Slavija između Krasa i Bojane; zapadni Balkan kao zaleđe istočnog Jadrana.

Prošlost ovih entiteta predstavlja jadransku kulturu. Mediteran, uostalom, jeste sve ono što iskazuje njegova prošlost.

To je kultura koja traži svoje uporište.

Nije retoričko ponavljanje svega i svačega, već razrada okrenuta sintezi, konstanta onoga što želimo da vidimo u prošlosti. Dakle, Iliri, Mesapi, Piceni, Grci, Rimljani, Sloveni, Mlečani, Normani, regije i gradovi, civilizacije, imperije, države, sve do sedam modernih nacija: svi su oni protagonisti ove istorije, ovog mora i jednog zajedničkog kulturnog nasleđa.
Poput Mediterana, Jadran je, pre svega, istorija.

Prevod sa italijanskog Mila Samardžić

Autor je poznati italijanski istoričar čija je knjiga Istorija Jadrana nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs