„Jagoš u pozorištu ne radi samo kao reditelj, jer on u pozorištu i nije samo reditelj. On je u pozorištu sve; on je i glumac, on je i ceo ansambl, on je i publika, on je i scena, i loža, i prva, druga i treća galerija, on je i pozorišna biblioteka, on je četka i boja, i čekić i ekser, i konopci i reflektori, i svila i vatra, i kulisa i zavesa. On je sve to možda samo zato da bi nam pokazao da je svet bez ljubavi jedno isušeno, slano i jalovo morsko dno“, govorio je o Jagošu Markoviću akademik Ljubomir Simović.
Reditelj koji je u pozorištu sve, čije su predstave uvek iznova očaravale i iznenađivale publiku, napustio je ovaj svet u 57. godini, začuđujuće, nestvarno, kao da je režirao i sopstveni odlazak – u snu, u svojoj kući u Kostanjici, u Boki Kotorskoj, na moru u koje je bio zaljubljen, sanjajući…
A Jagoš je neprestano sanjao, hodao je pozorištima, beogradskim, podgoričkim, kotorskim, riječkim, budvanskim i svim drugim ulicama zanesen radošću, lepotom i životom samim. Bežao je od svega ružnog i nakaradnog, i govorio da je pozorište bolje od naše stvarnosti. Za sve koji su ga poznavali bio je oličenje radosti i strasti, i jednog posebnog, samo njegovog sveta koji je bio pun čudesa.
Takve su bile ie njegove predstave – i one koje su bile najbolja izdanja njegovog izuzetnog dara, i one koje su bile manje od toga, uvek su bile drugačije, strastvenije, posebnije, i iznad onoga što inače gledamo u pozorištima.
A prvu predstavu režirao je sa dvanaest godina u amaterskom pozorištu Dodest u Podgorici, tadašnjem Titogradu, gde je i rođen 1966, postao je student Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu u 17. godini, diplomirao je 1987. u klasi profesorke Borjane Prodanović i Svetozara Rapajića, u njegovoj prvoj predstavi igrala je Mira Stupica…
Za više od sedamdeset predstava koje je do sada režirao u Beogradu, na scenama u Srbiji, Crnoj Gori, regionu, u inostranstvu, dobio je više od pedeset strukovnih, festivalskih i državnih nagrada…
U švedskom Kraljevskim pozorištu Dramaten povodom jubileja, 150. godina tog teatra, režirao je Strindbergovu “Kraljicu Kristinu”, u Bugarskoj je održan festival „Balkan čita Jagoša”, u okviru koga su četiri reditelja radila njegov tekst „Govornica“.
Posle ratova devedesetih bio je naš prvi reditelj koji je režirao na Dubrovačkim ljetnim igrama, „Romea i Juliju“ 2014, ali i prvi koji je 1994, kao antiratni manifest tog vremena, postavio danas već antologijsku predstavu „Kate Kapuralica“ po tekstu Vlaha Stulija, u kojoj se pevalo „Oprosti nam, Dubrovniče“…
Ima puno simbolike u odlasku Jagoša Markovića, kao da je i napuštanje ovog sveta hteo da „režira“ – poslednju premijeru imao je ovog leta, 1. jula na 18. Međunarodnom festivalu mediteranskog teatra Purgatorije u Tivtu, „Ćelavu pevačicu“ Ežena Joneska.
Mesto radnje „preselio“ je iz Londona u Boku Kotorsku, u stan gospodske kotorske familije, i ovu dramu pretvorio u mediteransku lepršavost i fjaku, toliko bliske njegovom biću.
I poslednju nagradu dobio je u Tivtu – plaketu “Ivana Tomičić” za poseban doprinos teatru, koji ovaj festival dodeljuje u znak sećanja na jedan prerano ugašeni mlad glumački život.
„Nadam se da je sve do sada bilo, i da će biti onako kako zaista zaslužuje jedinstveni, za mene i mikro i makro kosmos zvani Boka Kotorska. Živjela Boka! Pripada joj samo najbolje. Iskreno se nadam, uz sve čestitke za ovaj fenomenalan festival, da se dogodine vidimo i na Bući“, rekao je primajući ovu nagradu.
A mi se nadamo da Jagoš sada plovi Bokom Kotorskom i na biciklu promiče Beogradom u koji je takođe bio zaljubljen, da nas gleda i da nam onom svojom zaraznom, lucidnom i neponovljivom duhovitošću kaže da je njegov odlazak samo predstava, igra, i da ćemo ove sezone opet da ga vidimo na sceni…
U boginje svetilište tiho
U svom pozorišnom kosmosu Jagoš Marković stvorio je nezaboravne predstave, od „Učenih žena“ 1990. sa Oliverom Marković, koje je samo u našem nacionalnom teatru videlo više od 35 hiljada gledalaca, neprestano nam je dokazivao da je čitav ljudski život, zapravo, pozorište.
A ne tako davno, izjavio je za Danas:
„Ja u pozorište, kao u „boginje svetilište tiho, i sada stupam sa jezom u duši, kao da stupam prvi put“.
U Narodnom pozorištu u Beogradu, čiji je stalni reditelj od 2008. godine, režirao je najznačajnije naslove svetske i domaće klasike: Učene žene, Hasanaginica, Gospođa ministarka, Pokondirena tikva, Dr, Antigona, Pepeljuga (opera) i Figarova ženidba (opera).
Njegova poslednja premijera na Velikoj sceni nacionalnog teatra bila je „Urnebesna tragedija“ Dušana Kovačevića, koja je maja ove godine ispraćena ovacijama.
U drugim teatrima u zemlji i inostranstvu režirao je do sada preko pedeset predstava. Među najznačajnije ubrajaju se:Romeo i Julija, Kate Kapuralica, Dekameron dan ranije (Narodno pozorište Sombor), Lukrecija iliti Ždero (Pozorište na Terazijama), Skup, Bogojavljenska noć, Govornica, Sumnjivo lice, Uobraženi bolesnik, Tako je ako vam se tako čini (Jugoslovensko dramsko pozorište).
Tu su i njegove Porodicne priče, Gospoda Glembajevi, Jesenja sonata (Atelje 212 ), Galeb, Filumena Marturano i opera Karmen (HNK Ivana pl. Zajca), Lukrecija o bimo rekli Požeruh (Riječke letnje noći), Učene žene (HNK Split), Čarapa od sto petlji (Beogradsko dramsko pozorište), Zora na istoku, Naši sinovi, Svinjski otac (Zvezdara teatar ), Hasanaginica (Centar za kulturu Tivat), Tartif, Hekuba…(Crnogorsko narodno pozorište).
Među priznanjima koje je dobio su Nagrada „Bojan Stupica“, Nagrada oslobođenja Beograda, Trinaestojulska nagrada , nagrada Mića Popović, Nagrada za svekupan doprinos stvaralaštvu Crne Gore, Nagrada grada Beograda, Nagrada grada Podgorice, Sterijina nagrada, nekoliko nagrada „Zlatni ćuran“ , „Ardalion“…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
