Jagoš Marković: Nismo u odnosu sa moralom, što je gore nego biti nemoralan

On je sve to možda samo zato da bi nam pokazao da je svet bez ljubavi jedno isušeno, slano i jalovo morsko dno…“, govorio je o Jagošu Markoviću akademik, pesnik i romansijer LJubomir Simović 2004, kada mu je uručivao Nagradu „Mića Popović“.

A reditelj koji je u pozorištu sve, iznova je očarao i zaveo publiku novom režijom Simovićeve kultne drame „Čudo u Šarganu“, čija je premijera pokazala kako se čuda šire i van scene i postaju kulturni događaji.

I mada sve Markovićeve režije oduvek prati velika pažnja javnosti i publike, za „Čudo u Šarganu“ u JDP-u ipak se „sklopilo“ nešto posebno.

– Vrhunski glumci, vrhunska produkcija, neke male tajne i još puno toga, i hvalisavo bi bilo da o tome pričam, što ne želim. Svakako je važan i trenutak u kom je izašla predstava, mislim na našu senzibilnost i neke teme uoči izbora 2. aprila, kaže Jagoš Marković u razgovoru za Danas. – Ali, ključ svake predstave, pa i ove, su međusobno poverenje. Moja vera u glumce, njihova vera u mene, vera uprave JDP i svih sektora pozorišta u nas. Bilo je puno predstava sa velikanima, pa – ništa! Hvala svima što su mi za „Šargan“ toliko verovali, a i ja njima. Zaista, imao sam kome!

*“Šargan“ se događa šezdeset i neke godine prošlog veka, u kafani na periferiji grada i sveta, nastanjenoj učmalim duhovima, moralno posrnulim ljudima. Da li nas se „Šargan“ danas tiče više nego ikada?

– Velika dela nas se uvek tiču. Zato i jesu ono što nazivamo klasikom. Meni „Šargan“ leči dušu. Simović osuđuje greh, ali ne i grešnika. Voli čoveka, ne stavlja se u poziciju „iznad“, a to mi je jako blisko. Nismo mi bolji od tih likova iz ove kafane. Svi smo sve to što su i oni.

*U prvoj sceni večni političar, drug Vilotijević drži govor, sluša ga samo prevrtljivi partijac Mile i kaže da će da nastupe promene „u sve pore života“…Šta je ta naša stalna zaglavljenost između teške prošlosti koja nikako da prođe i bolje budućnosti koja nikako da dođe?

– Mi ne rastemo i ne menjamo se. A kako ne možeš uvek da budeš isti, odnosno, ne možeš stalno da stojiš u mestu nego si bolji ili gori, onda nam „Šargan“ govori da smo gori nego onda kad ga je LJuba Simović pisao. Jasna je propast naša duhovna i moralna… A moral? Pa mi uopšte nismo u odnosu sa moralom! To je gore nego biti nemoralan. Neki ljudi mi izgledaju čak i nedužni, vidim da nemaju ni svest, ni primisao o moralu. I to odavno, ili oduvek.

*U vašoj verziji, Ikonija, Cmilja, Anđelko, Mile…, nesrećniji su, luđi, gramziviji i neiskreniji nego ikada, trpe surovosti i nepravdu, a i sami jedni druge surovo povređuju. Gde su uzroci te surovosti, zašto su se nama „nesreće džabe događale“?

– Teško je to reći, nisam vlasnik istine. Ima previše tih mudraca i spasitelja oko nas, ali vidim da niko ne preuzima odgovornost za svoje greške, odgovornost za sopstveni život. A slobode nema bez odgovornosti. I tako, u krug. Postali smo društvo u kome je za sve stalno kriv neko drugi, i nikad, i ni za šta – ja! Ta pozicija žrtve mi je nepodnošljiva. Pa mi smo oni, mi glasamo te ljude na izborima, oni predstavljaju nas, naše kolektivno ja. Hoćemo li jednom iskreno i pošteno da se upitamo ko smo, kakvi smo, i kako da budemo bolji? Počinjem da mislim: da smo bolji, bolje bi nam bilo!

*Gospava u „Šarganu“ tražeći utehu kaže: „Kad vidim kako izgledaju pošteni, fala Bogu što sam kurva. Kakvi ljudi, kad iz njih ni jednu suzu, ni jednu reč samilosnu da iscediš“. Zaista, kakvi smo mi?

– Pa takvi. A nikad više priče o veri, i nikad manje oprosta, samilosti. Mediji „udaraju“ crne hronike dok ne otupi i zadnji atom čovečnosti u nama, i dok empatija potpuno ne nestane. Tabloidi afirmišu podele na „nas“ i „njih“, na dva ratna „tabora“, nigde da neko delom pokaže neki ljudski čin. Ali, ko smo mi da ikom sudimo? Zato ta Gospava sa dna kaže: „Kad vidim kako izgledaju pošteni, fala Bogu što sam kurva. Vodite me odavde nek mi sude, pa u zatvor, među prave ljude“.

*Koliki je uticaj ljudi od ugleda i respekta koji javno „pišaju uz vetar“, jer bez toga, kako u „Šarganu“ ističe Stavra, „nema čoveka ni čovečanskog karaktera!“?

– Evo, govore i govore, i džaba! Pretvaramo se u Vilotijeviće koliko govorimo na tu temu i to, manje – više jedno isto. Trideset godina! Zameram mračenje i tu neinventivnost najpre sebi, ovoliko i ovakvo. Jalov posao su te naše reči, očigledno, i služe samo nama samima. Najlakše je govoriti, teško je raditi. Meni nisu potrebne reči, nego dela, i nema malih i velikih, ima samo dela i nedela. A gde nam ode vertikala, ne znam! I kad pre propadosmo ovoliko – ne znam! Ali, nećemo propasti, to znam. Verujem u život. U našu dobrotu nisam siguran više, ali u vitalnost jesam. A tek u čuda! Na sreću, veći je život od nas. A pozorište hvata i kadrira više od fotografije, i više od nas, zato i hrlimo u njega. I što je teže, predstave su bolje, a publike je sve više i više. To nije slučajno.
Da parafraziram repliku iz drame Gordana Mihića „Zora na istoku“: „Ode ovaj, oće onaj, al’ s njima ode i naš život. Zato – buđenje! Druge nemamo! Od danas! Kukanje i žaljenje je prekršaj spram sebe“. Treba raditi kao što kaže Borhes: „Tvoja je dužnost da budeš pravedan i srećan. Ako je preostalo nešto od tvoje krivice, preuzimam je na sebe…!“

Svaki je čovek univerzum

U „Šarganu“ je i začudni paralelni svet davno poginulih junaka Prvog svetskog rata, koji ustaju iz groba. Zašto ste plakali na probi kad je LJuba Bandović, koji igra kapetana Manojla, govorio stihove?

– Ti su mi vojnici prevažni – potresni lično, najličnije. Mučenici kojima se groba ne zna. Žrtve ideala, i ko zna kojih političkih manipulacija i kojih li sve Vilotijevića. Moj deda Jagoš je u ratu prvo bio prognan od fašista, a posle od komunista. Vratio se posle nekoliko decenija da vidi svoju decu, i opet su ga proterali bez suđenja. Umro je u Australiji, i to je rana koja boli. Vojnici su u „Šarganu“ iz groba ustali da nađu pravdu, da skinu ljagu sa imena i da im se vrati čast vojnička – njihov narod ih je nepravedno streljao. Dok ne priznamo i te greške, i grehe prema žrtvama, nema nama napred. Žrtvama predaka naših, žrtvama mrtvih, ali živih. Žrtva je žrtva, grob je grob, tu nema strana i nestrana zaraćenih! I nema brojanja ko je više, a ko manje sahranjivao, jer čovek je svaki univerzum.

Poezija i blato

Režirali ste „Hasanaginicu“ u NP u Beogradu, „Putujuće pozorište Šopalović“ koje je, takođe, hit predstava JDP. Zašto ste se najviše bavili delima Simovića?

– Simović nam je DNK duše uhvatio, toplinu i metafiziku istovremeno. Poeziju i naše blato. To nema niko drugi, ili ja ne umem da vidim.