Jagoš Marković: Poezija o nama najgorim i najboljim

Kako je najavljeno na jučerašnjoj konferenciji za novinare, pored režije, Marković potpisuje i adaptaciju teksta, scenografiju i izbor muzike, a Simovićeve antologijske junake, čije su se replike davno „uselile“ u naš svakodnevni jezik, igraju Anita Mančić (Ikonija), Tamara Dragičević (Gospava), Sanja Marković (Cmilja), LJubomir Bandović (Manojlo), Miodrag Dragičević (Anđelko), Marko Janketić (Mile), Miloš Samolov (Stavra), Nenad Jezdić (Prosjak), Boris Isaković (Skitnica), Jovana Belović (Jagoda), Nebojša Dugalić (Vilotijević), Slobodan Tešić (Islednik), Aleksej Bjelogrlić (Tanasko).

Zanimljivo je da je premijera u JDP tek treće izvođenje u Beogradu, po mnogim kritičarima, najbolje drame napisane na našem jeziku („Čudo u Šarganu“ prvi put je izvedeno 1974. u režiji Mire Trailović, i potom 2002. sa rediteljskim potpisom Dejana Mijača).

Na pitanje Danasa da li nas se Simovićeva priča o ljudima izgubljenim na periferiji grada i sveta, zaglavljenim između prošlosti i bolje budućnosti koja nikako da dođe, sada možda još više tiče nego u vreme 70-ih godina kada je prvi put odigrana na sceni, Jagoš Marković kaže:

– Pre svega, ova predstava mi je na poseban način jako važna, publika treba da dođe da vidi ovo čudo o ovom našem kalu, o našoj poeziji, o nemoći, o našim čežnjama, o večnom stajanju u mestu, o našem letu iz mesta, o nama najgorima i nama najboljima. Za mene pozorište nije i ne treba da bude aktuelno, siguran sam da je pozorište jedan prostor za duhovnost. Novine i mediji su za aktuelnost, što ne znači da teme kojima se bavi pozorište ne sadrže prepoznatljivost, uzbudljivost, živost i realitet našeg vremena. Ali, kad se kaže aktuelnost, ja uvek moram da se od nje ogradim. Za svo to smeće koje živimo na toj frekvenciji i ravni, nema mesta u pozorištu. Pozorište pripada isključivo duhovnosti i visokim vrednostima koje ona podrazumeva, ističe Marković, koji je tokom karijere režirao i Simovićevu „Hasanaginicu“, i kao reditelj se najviše bavio delima velikog dramatičara.

Zanimljivost nove premijere „Čuda u Šarganu“ jeste i u tome što Anita Mančić igra Ikoniju, istu ulogu koju je s velikim uspehom dočarala pre dvadeset šest godina (u Mijačevoj režiji), što se retko događa.

– Uzbudljivo mi je bilo da ponovo gradim isti lik, ali bez obzira što je od moje nekadašnje Ikonije proteklo toliko vremena, mislim da je ona i danas slična, jer ne možete da pobegnete od Simovića, on je toliko uzbudljiv precizan, savršen, da ne možete da mu uteknete. Možda je ova moja Ikonija malo jača, malo mudrija i življa od one prve, ali i Dejan Mijač i Jagoš Marković su istorija našeg pozorišta, igrati u njihovim predstavama, i igrati Simovića, zaista je privilegija, kaže Anita Mančić, odgovarajući na naše pitanje u kom smislu se nova Ikonija, vlasnica kafane „Šargan“, razlikuje od one nekadašnje u kojoj smo je gledali.

Repriza premijere ove poezije teksta, mešanje svetova, epoha u kojima Srbija ratuje, oplakuje, pije i banči, koja se bavi surovostima i patnjom, kao i duboko usađenim uverenjem da je stradanje neminovno, zakazana je u nedelju, 3. aprila.

„Sudar“ veterana scene i mladih

Kao vrednost ove predstave Tamara Vučković istakla je glumačku ekipu, jer je teško, kako je izjavila, okupiti takav ansambl, a svakako će biti uzbudljivo videti taj „sudar“ veterana scene i mladih glumaca koji igraju Simovićeve antologijske junake. U autorskoj ekipi „Čuda u Šarganu“ je i kostimografkinja Lana Cvijanović.