Jagoš Marković: Za stvarnost nemam lepih reči, ali život je veći od toga

„Čudo u Šarganu“ je jako dugo želeo da radi, a postavljanje ovog komada na repertoar (JDP) donelo mu je, kako kaže reditelj, intimnu satisfakciju da je nešto svoje iz duše uspeo da da.

„A to je najveće, boli samo ono što nismo dali, i važno je da dajemo što više toga. Imam intimni repertoar dela koja su meni važna, a Šargan je jedno od njih“.

Marković kaže da je taj komad sigurno klasika i u najuži izbor drama na našem jeziku Šargan bi morao da uđe.

Dela Ljubomira Simovića znače mu beskrajno mnogo i ogroman je izazov bio postavljati novo delo tog autora, nakon Hasanaginice i Putujućeg pozorišta Šopalović.

„Koliko god da sam ga radio, svaki put čovek je svestan zadatka i toga da mora ozbiljno da se koncentriše za takvu partituru, Hasanaginica ide 20 godina, Šopalovići isto idu, imao sam neki predznak da može da se desi da bude jako dobro, ali ništa vam to ne znači kad stanete pred glumce i onu partituru i idete od nule“.

„Mene Šargan leči, leči mi dušu, jer Simović osuđuje greh, ali ne i grešnika. Tako on gleda na ljude i to je meni jako blisko, ljudi smo: najgori, najbolji, sa snovima, nadanjima, blatom. Ja sam mu rekao, Ljubo, nisam ja ništa bolji od svih tih likova“, dodaje reditelj.

U predstavi „Čudo u Šarganu“ glumačka podela je fantasticna, ocenjuje on. „I velikani i mališani. Mladi su fantastični i za njih nemam brigu. A za mlade glumce mislim sve najbolje, ali dar je samo jedan deo, pitanje je koliko će imati šanse, koliko ćemo uspeti da ih odnegujemo i koliko će biti vredni. Mnogo je faktora koji utiču na razvoj jednog pozorišnog čoveka, bilo glumca, reditelja… mora biti i sreće i rada i strogosti prema sebi“.

U ovom vremenu, smatra Marković, posebno je teško mladima jer je sve protiv mladosti, ali oni će – svi uspeti.

Pozorište danas mnogo je bolje nego naša stvarnost i bolji je deo naše stvarnosti. „Kako ti ljudi uspevaju da se svako veče digne zavesa, ja im se divim.“

„Za stvarnost nemam lepih reči, ali život je veći od toga i ne smemo uprkos kritičkom mišljenju, ne smemo zaboraviti zahvalnost za život. Ponekad mislim takvi smo kakvi smo, da smo za bolje bilo bi nam bolje, kada govorimo o toj stvarnosti u društvenom smislu. Mislim da čovek mora da uzme odgovornost sam za ono što on može“.

Pozorište može da utiče na čoveka, može da čoveka čini boljim, smatra reditelj. „Pozorište utiče tamo gde može i treba i ogoroman je njegov domet, ali ne može da menja društvo. A ko to može, pa mi biramo te vlasti“, dodaje.

Bez publike nema pozorišta, kaže Marković. „Publika se zaboravlja zadnjih godina, ali bez spoja scene, glumaca i publike nema teatra. U pozorište ne ide publika rijalitija, već ide grandeca. I to što su nam sale pune, to je moja radost. Za tu publiku radim, ja ih ne poznajem, ali znam da oni postoje i oni se sklone kao reka ponornica, njih nema na palanačkom korzou, na jefitnim prestižnim skupovima raznih koktela i korzoa malograđanskih, ali ja znam i da će taj Beograd doći na predstavu i oni dođu. A to baš nije lak repertoar. Ta pubilka je stvarno razlog još jedan više i više da se trudimo i radimo“, rekao je reditelj i dodao da nam je publika fenomenalna.

„Što se stvarnosti tiče, nadam se da ćemo prestati da kukamo, da će svako preuzeti odgovornost za svoj dan, da se presabere gde je pogrešio, počevši od mene… jer valjda je to sloboda i odgovornost i to ide jedno sa drugim“, zaključi je Marković.

Pričajuči o svom intimnom repertoaru, Marković je rekao da je tu sigurno Čehov, ali i da mu je sada mnogo važnije s kim radi.

„Nekad mi je Koštana bila ili da je uradim ili da me nema, evo je ne uradi. Rasfiksirao sam se, sad mi je mnogo važnije s kim radim, ne samo šta, nego i s kim, ne može ništa da se uradi u režiji bez drugih ljudi, ništa, takav je to zanat“, rekao je reditelj.