Jan Fabr: Cunami našeg sistema komunikacija

Moja ideja je na neki način bila da na to podsetim ljude, zato što u svim grčkim tragedijama nalazite likove koje danas možete videti u Evropi. To su ljudi koji dolaze do moći. Pentej je kao Marin le Pen, koja kontroliše Gerta Vildersa u Holandiji. Sve što se danas dešava u Evropi, možete videti u grčkim tragedijama. Mi živimo grčke tragedije – kaže za „Danas“ slavni belgijski pozorišni reditelj, vizuelni umetnik i pisac Jan Fabr.

Njegova dvadesetčetvorostana predstava „Olimp: U slavu kultura tragedije“ svakako će obeležiti ovogodišnji Bitef, ali i dosadašnju istoriju ovog festivala. Taj nesvakidašnji pozorišni događaj osmišljen je nalik na antički festival „Dionizijske svečanosti“, kada su tokom tri dana bez prestanka bile izvođene drame. Nekad se u slavu boga Dionisa ritualno pilo i plesalo, dok danas to oslobođenje od društvenih inhibicija znači nešto sasvim drugo. Pre svega to je izdvajanje vremena (a vreme je novac), posebno kad je reč o čak 24 sata, i to za jednu pozorišnu predstavu, a zatim i ostavljanje mobilnih telefona i svih drugih tehnoloških čuda ispred vrata pozorišta. Sve to zarad, kako kaže Fabr, autentičnosti.

Zašto su nam antičke tragedije danas toliko bliske?

– Bliske su nam jer govore o nama. O vama i meni. O našoj dubokoj želji da budemo ljudi sa svim našim manama i svim greškama. Zato su one tako savremene, jer svi mi grešimo kao junaci grčkih tragedija.

Epski tekst podrazumeva i epsko vreme, epsko trajanje. Kako vi vidite tu koncepciju?

– Mislim da živimo u društvu koje ima veliku glad za autentičnošću. Imamo potrebu da vidimo i osećamo ljude, da ih omiriše, jer svi mi živimo u virtuelnom svetu. Dešava se pravi cunami artificijalne inteligencije. Dešava se cunami našeg sistema komunikacija. Mislim da je lepota pozorišta u tom što se tu mnogo ljudi okuplja na jednom mestu, gde mogu da dele neke duhovne stvari u određenom trenutku u vremenu. U ovom slučaju tokom 24 sata. To je politička odluka, za tvorce predstave, ali i za publiku, jer vi dajete 24 sata svog vremena za nešto. To je danas zaista izazov. Svi ti ljudi provode 24 sata bez mobilnih telefona i kompjutera. To je politička odluka. Ali osećam da zaista postoji glad za takvim uzbuđenjem, da ljudi žele da zaista nešto osete, iskuse, budu nekom drugačijem svetu. Upravo sam došao iz Pariza. Ljudi su tamo zaista ostali 24 sata. Došli su iz Kine, Rusije, Koreje, Engleske… sa rančevima, hranom, jastucima… spremni… kao da idu na neki izlet. To je prelepo videti.

Da li je od početka rada na ovoj predstavi postojala ta ideja pobune protiv modernog koncepta vremena?

– Da. Ja živimo u Belgiji u Zapadnoj Evropi gde vas društvo toliko koristi i gde postaje sve gore i gore. Sve mora da bude brzo. Kad radite na nekoj predstavi ona mora da bude gotova za osam, deset ili dvanaest nedelja. Sve ima neki kratki rok. I onda treba stvarati još i još. Bavite se umetnošću u tim odrednicama. Moja kompanija već godinama ne radi tako. Nekad se bavimo nekom predstavom godinu dana. To je već politička odluka. Mislim da je to kao kad plivate uz reku, boreći se protiv struje.

Zašto je vreme važno tema za vas? Govorite o tome i svojim drugim radovima?

– Zato što, kad pogledam u ogledalo, vidim da se menjam. Svaki dan. Vreme je jako važno jer svima izmiče. Vreme je kamen-temeljac promena, metamorfoza… Vreme je kao nekakva mreža gde se stvari razvijaju na različite načine.

Govorili ste o publici, imate li osećaj da publika može da dožive katarzu kroz ovu dugu predstavu?

– Iskreno, nekoliko dana pre premijere u Berlinu, glumci su me pitali šta očekujem. Rekao sam im da ću biti jako srećan ako više od 50 ljudi ostane tokom cele predstave. Ali ljudi su ostali 24 sata. Nakon predstave ovacije su trajale pola sata. Nisam znao da će biti tako. To je dobro jer radite nešto ne nadajući se uspehu.

A mogu li da doživeti katarzu oni koji ne ostanu čitavih 24 sata?

– Da. Čim ste deo tog prostora, vi doživljavate katarzu. Ljudi su plakali ili su skakali i bili srećni. Kroz sva ta izvođenja kao da prolazimo kroz neki ritual. Taj rituali postoji i za publiku ali i za izvođače. Znate, kad ste budni u sred noći, vi reagujete potpuno drugačije. Vaša analitička maska i vaš analitički mozak spadaju. Sve primate veoma direktno.

„Olimp“ je i veliki fizički izazov i za publiku i za glumce. Zašto su ljudsko telo i njegovi organi važna tema u vašem opusu?

– Zato što je ljudsko telo veoma lepo. Ono čini ljude tako lepim. Ali baveći se ljudskim telom bavite se i ranjivošću ljudi. Takođe, kad proučavati ljudsko telo, vi proučavate i svet.

Vi ste tokom svog odrastanja dva puta bili u komi. Da li to iskustvo uticalo na vaš umetnički rad?

– Naravno. Ja sam umetnik koji živi pozajmljeno vreme. Mislim da baš zbog toga možete videti da je smrt važan element u mojim vizuelnim radovima, pisanju i predstavama. Smrt je važan deo života kao ovaj sto pored nas. Ako udarate u njega, on će vas držati budnim. Smrt me drži budnim. Mislim da sav moj rad govori o postmortem stadijumu života.

U tom smislu da li osećate da se vaš rad završava na sceni, u galeriji ili ipak svoju umetnost živite svakog dana?

– Ja sam savremeni mistik. Svojim poslom bavim se 48 sati svakog dana.

Na taj način je nastala i vaša knjiga „Noćni dnevnici“, čij se drugi tom sada pojavio i u srpskom prevodu?

– Kad sam pisao dnevnike, nisam ni razmišljao o tome da li ću ih objaviti. Davao sam ih svojoj asistentkinji tokom više od 30 godina. Objavili smo u Beogradu i prvi tom, ovo je drugi, a u Belgiji i Francuskoj je dostupan i treći. To je moj odraz u ogledalu noću. Svake noći pišem, crtam i razmišljam na papiru o tome šta je umetnost, šta je glumac, šta je scena, šta je ples… Mene to čini tihim i zbog toga kontempliram. Bliži sam svom mozgu, srcu i polnom organu. To mi je važno. Kao što džez muzičar svira noću na svom instrumentu, ja svake noći moram da pišem i da crtam.

* Intervju objavljen u okviru specijalnog dodatka Danasa o Bitefu, koji je izašao u subotu 23. septembra