Janez Pipan: Mi smo danas u bekstvu, svi smo neki migranti

Posle dužeg niza godina Pipan je stigao u Beograd sa novom predstavom „Te noći sam je video“, dramatizacijom istoimenog bestseler romana Draga Jančara, koja je 4. novembra premijerno izvedena na Sceni „Ljuba Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Ova moćna priča o ljubavi, strasti i jednoj nesvakidašnjoj ženskoj sudbini, a pre svega o istorijskoj traumi – likvidacijama koje su u poslednjoj godini i periodu neposredno po okončanju Drugog svetskog rata sprovodili komunisti, urađena je kao najambicioznija regionalna koprodukcija.

Iza ovog projekta stoje četiri velika teatra – Slovensko narodno gledališče iz Maribora, Cankarjev dom iz Ljubljane, Burgteatar iz Beča i naš JDP.

Prva premijera u Mariboru bila je pozorišni događaj koji se preneo i ovde, predstavu “Te noći sam je video”, posle više od četiri sata (koliko traje sa pauzama), beogradska publika ispratila je višeminutnim ovacijama, a sa Pipanom smo razgovarali pre njenog izvođenja.

Šta je bila vaša prva ideja u dramatizaciji nagrađivanog Jančarovog romana, i zbog čega smatrate važnim da danas i na sceni čujemo priču o Veroniki Zarnik, koja nas vraća u političku prošlost?

– Ovaj roman govori o jednoj istorijskoj tragediji koja odzvanja, rekao bih da u nekim ljudima u Sloveniji čak još uvek i živi. Radi se o događajima uoči i tokom Drugog svetskog rata, kao i o godini njegovog završetka, koji su ostali neraščišćeni i traumatični. Činilo nam se da taj roman, po načinu na koji ga je Jančar napisao, traži scenu. Pozorišna scena je danas, po mom mišljenju, prostor pripovedanja priče, ne više drame. Drame su postale stvar života, jer je život pun drama, a pozorište treba da bude prostor priče, dakle, nekih epskih formi. To je bila i prva ideja koje sam se prihvatio u dramatizaciji ovog romana, a odmah sam je nadopunio time da Jančarova priča treba da bude ispričana na više jezika. Od toga smo krenuli, i na kraju napravili predstavu „Te noći sam je video“.

Da li se zbog tih prećutanih trauma istorija na Balkanu neprestano ponavlja i kao tragedija, i kao farsa?

– Po onome kako ja gledam na balkansku istoriju, mi prvo treba da prihvatimo sve istine i sve različite poglede na ključne događaje, pogotovu na one stvari koje su ljude strašno podelile, i zbog kojih ljudi do dana današnjeg nisu uspeli da se vrate u nekakav zajednički životni prostor, u krug, u prostor mišljenja i prostor emocija života. A pozorište upravo nudi taj potencijal – da događaje pokaže iz različitih pogleda, da pokaže i one stvari o kojima istorija sama ne može ništa da kaže, jer ne može tamo da dopre. Pozorište i roman mogu. I to je, naprosto, jedan način kako da ljudi, sa nekog drugog aspekta, otvore zajednički prostor najrazličitijeg razmišljanja o svim temama koje ih se tiču.

Pred premijeru u Mariboru rekli ste da ova predstava nije međudržavni projekat, već lični gest svakog pojedinca koji je njen učesnik. Da li time sugerišete da je naša stvarnost na nama samima i našim ličnim odlukama?

– Apsolutno je sve na nama. Ako prepustimo državama da rešavaju traume koje živimo, one nikada neće biti rešene. Države nas dele, a mi sami možemo da pronađemo način da se družimo, povezujemo, da razgovaramo međusobno, da zajedno proživljavamo neke emocije, i to je ono što je najbitnije za nas. Bitna je još jedna stvar, bar za mene, a to su jezici. Bilo je u modernom pozorištu i ranije puno predstava na različitim jezicima, i to nije ništa novo. Ali, u predstavi „Te noći sam je video“ radi se o nečemu drugom – da glumci govore jezike koji su zvanično različiti, a apsolutno se razumeju, jer je to, zapravo, isti jezik. Kroz moje promišljanje, ti različiti jezici koji se razumeju su neka utopija društva budućnosti.

Po čemu se multikulturalnost koja je nama na ovom prostoru autohtona razlikuje od one koju danas proklamuju Evropa i globalizam?

– Svi smo danas bar toliko obrazovani i otvoreni ljudi da možemo da razmišljamo i živimo u jednom multikulturnom svetu, jer se bez toga više uopšte i ne može. Ali, multikulturalnost kao ideologija ne znači ništa. To je politička floskula, pa nek se radi o Evropskoj uniji ili o nekim kvazilevičarskim intelektualcima koji to gaje kao mantru današnjeg vremena. U predstavi „Te noći sam je video“ ne radi se o ideološkom projektu, nego o multikulturalnosti kao životu samom. Ne znam to bolje da objasnim, osim da govorimo razne jezike, da čitamo knjige i da se razumemo. Jer, kad nas istorija uplete u neke strašne događaje u kojima se možda ne snalazimo najbolje, pošto nismo svi odmah junaci, ne znamo svi odmah iz prve na koju ćemo stranu da stanemo, i ne znamo kako ćemo se ponašati ako nas nešto tako zadesi, o tome treba da govorimo. Zato što je sve to deo života, neke mreže istina koje su važne za naše današnje razumevanje prošlosti, sadašnjosti, ali i budućnosti u kojoj će se multikulturalnost stvarati sama od sebe, bez političkih ili ideoloških projekcija.

Na kojoj ste vi strani danas kao umetnik i kao čovek?

– Kao umetnik sam na strani umetnosti, apsolutno. Umetnost je, baš zbog toga što više niko ne mari za nju, najbitnija stvar ovog vremena. Ja svojim studentima svaki dan, na svakom predavanju ponavljam – umetnost je ono što morate da tražite i o čemu apsolutno morate da budete informisani. A kao čovek, na strani sam čoveka. Ali ne čoveka kao neke grupe, nacije, ideologije, neke boje kože, polnog identiteta, nego čoveka kao bića koje je danas progonjeno, koje je u bekstvu. Mi smo danas svi u bekstvu, svi smo neki migranti, jer više nema sigurnosti. Neoliberalizam nam je doneo veliki strah, ne znamo da li ćemo možda vrlo brzo izgubiti svoj dom, posao, egzistenciju. O tome, dakle, danas treba promišljati.

Koliko vam znači što ste i danas među onim dragim gostima Beograda čije predstave publika ovde doživljava kao pozorišne događaje?

– Ne znam da li sam stvarno to, jer se već dugo samo povremeno vraćam režiji, i to kad me pozovu, a sada se, recimo, plašim da li će beogradska publika zbog ove kiše i užasne gužve na ulicama uopšte moći da stigne na predstavu. Meni je sada najvažnije da ono što uradim, ili što moje kolege urade, ima nekakvog smisla u ljudima koji to gledaju. Danas svi čekamo da li će se gledaoci vratiti u pozorište, i da li će pozorište možda završiti svoju priču nakon toliko stoleća, jer ima mnogo onih koji misle da bi tako moralo biti. Dakle, da nam pozorište više ne treba, da je pozorište nekakva muzejska institucija koja više nema veze sa savremenim društvom i sa savremenim čovekom, i da smo mi u tom smislu nekakvi dinosaurusi. Možda i jesmo praživotinje koje istrajavaju uprkos takvim stavovima, uprkos tome što se pozorište gura na marginu, u prošlost, u istoriju, u zaborav, a s druge strane, i u nekakvu sferu banalnosti. I toga ima. Ali, za mene je pozorište prostor mišljenja i emocija, onih najvažnijih misli i najtežih osećanja, i samo kao takvo ima smisla. Ako čovek nije otvoren da se s time suoči, ubeđen sam da mnogo gubi, ali duboko verujem da će takvo pozorište opstati.

Ludaci iz srednjeg veka

Šta nam je sve pokazala pandemija koja je promenila tokove naših života?

– U Sloveniji je grozna situacija, svaki dan je sve više zaraženih i bolesnih, i pojma nemamo šta nas čeka kad se sutra vratimo kući. Antivakseri kod nas imaju redovne demonstracije, i strašno su agresivni i primitivni u svom protivljenju svemu. Ima takvih ludaka kao da živimo u srednjem veku, koji u svemu vide nekakve apokaliptične signale, teorije zavere i ne znam šta sve ne. Ono što je za mene najveći šok, i u isto vreme i najveće razočaranje je to što sva nauka, i čitav evropski ili svetski prosvetiteljski projekat u poslednjih dvesta-trista godina, nisu suštinski promenili ljude. Ostali su isti kao što su bili pre toga.

Ljubljana–Beograd

Janez Pipan je bio reditelj i dramaturg Slovenskog mladinskog gledališča u Ljubljani (od 1980. do 1990), te godine ubrajaju se u njegov najplodniji period, kada je važio za jednog od najpoznatijih avangardnih reditelja SFRJ.

Od 1994. do 2008. bio je direktor Drame Slovenskog narodnog gledališča, i pod njegovim vođstvom ova kuća zabeležila je veliku uspeh, ali i obnavljanje pozorišnih veza sa Beogradom posle 1990-ih.

Ljubljanski SNG bio je prvi teatar iz ex Yu koji je došao ovde, i to je bilo najveće gostovanje u istoriji te kuće – sa osam predstava i stotinak glumaca i pozorišnih umetnika, koji su 2002. stigli u Atelje 212, JDP i SNP u Novom Sadu.

Atelje je nekoliko meseci kasnije uzvratio gostovanje Ljubljani sa istim brojem predstava.

Pipan je kao reditelj i dramaturg nagrađen brojnim priznanjima, a beogradska publika ga pamti i po predstavi „Konfiteor“, koju je po drami Slobodana Šnajdera režirao u Narodnom pozorištu.