Januš Glovacki (1938 – 2017): Teme su mi ležale na ulici

Završio je polonistiku na Odseku za filologiju Varšavskog univerziteta i glumu na čuvenoj Državnoj višoj pozorišnoj školi u Varšavi. Na oba fakulteta bio je učenik Jana Kota, koji mu je prorekao slavnu budućnost u obema oblastima. Nešto kasnije, kada je napisao dramu „Antigona u NJujorku“ (1992), rekao je da je pored Ruževiča i Mrožeka najznačajniji poljski dramski pisac druge polovine 20. veka. Godine 1981. ili u vreme Solidarnosti napustio je Poljsku i nastanio se u Americi. Tu se proslavio dramama „Fortinbras se napio“ (1990), „Lov na bubašvabe“ (1986), „Antigona u Njujorku“ (1992) i „Četvrta sestra“ (2000), kao i sa dvadeset šest scenarija koje je napisao za poljske i američke filmske režisere. Pisao je i sjajne priče i romane. Zahvaljujući tome prevođen je na četrdesetak jezika, između ostalih na srpski. Pre svega njegove drame. Jugoslovensko dramsko pozorište već nekoliko sezona izvodi „Lov na bubašvabe“. „Antigona u Njujorku“ 90-ih izvođena je u Budva teatru, na Bitefu u Beogradu i u Užičkom pozorištu. Početkom jesenje sezone „Četvrtu sestru“ izvešće somborsko Narodno pozorište, koja je pre toga izvođena u zrenjaninskom pozorištu „Toša Jovanović“.

Dobitnik je tridesetak značajnih poljskih i međunarodnih nagrada.

Kao scenarista sarađivao je sa Vajdom, Morgenšternom, Pivovskim, Vaškovskim, Zadžinjskim, Lengrenom i dr. Što ga je takođe proslavilo.

I u prozi i u dramama bavio se „apsurdima sadašnjice“, kako u Poljskoj tako i u Americi. Posebno ga je proslavila pripovest „Laku noć, Džerzi“ (2010) o ništa manje slavnom Ježiju Kosinjskom, autoru „Slikane ptice“, tj. o genijalnom mistifikatoru i manipulatoru, koji je godinama smatran stranim piscem koji je posle DŽozefa Konrada savršeno ovladao engleskim, a kada se razotkrilo da to nije, izvršio je samoubistvo.

Pre toga proslavile su ga postmodernističke drame „Antigona u NJujorku“ i „Četvrta sestra“, uzevši za polazište Sofokla i Čehova, izjavivši u jednom intervjuu: „Svaka epoha ima tragediju kakvu zaslužuje. Ja sam napisao komedijice o očajanju“. Odnosno, Sofoklovu tragediju je preneo u park u donjem Menhetnu u kome žive beskućnici, dopunivši je Beketovim apsurdom. Godine 1997. dobila je u Parizu nagradu za najbolju dramu godine, zahvaljujući čemu je iste i sledeće godine izvođena u četrdesetak zemalja. „Četvrta sestra“ asocira Čehovljeve „Tri sestre“, jer se tragikomedija Glovackog događa u ruskim realijama. Autor se, za razliku od Čehova, u njoj bavi sudbinom prosečne moskovske porodice u vreme raspada sovjetskog bloka, promenama koje su nastupile u prvoj zemlji komunizma i u svetu. Ćerke sovjetskog generala ne žele svoj problem da reše odlaskom u Moskvu već u Ameriku. Četvrta sestra je mladić koga je general usvojio, koji preobučen u devojku jedini uspeva da ode u Ameriku ili u raj na zemlji. Raj koji se zasniva na brzom bogaćenju po svaku cenu, mada je i u njemu osnovna tema očajnička potraga za ljubavlju.

Glovacki se i pored uspeha u Americi ipak vratio u Poljsku nakon propasti komunizma. Nastavio je da radi tamo gde je svojevremeno stao. Objavio je svoja Sabrana dela, pisao je i dalje priče, feljtone, romane, scenario za Vajdin film o Valensi i autobiografiju naslovljenu sa „Iz glave“, delo između eseja i dokumenta. U njoj ne predstavlja sebe kao ironičara koji u opisu sveta koristi isključivo ironiju i grotesku. Mada, na pitanje u jednom intervjuu: ko mu je pomogao u postizanju svetske karijere, odgovara: „Pomogao mi je general Jaruzelski, uvevši ratno stanje, čime mi je olakšao odluku da se ne vratim u Poljsku, da ostanem na Zapadu, dok su uspesi i nagrade koje sam dobio rezultat mog titanskog rada.“ Izjavio je i da se slaže sa Beketom, da nema ničeg smešnijeg od nesreće i da smešno treba tražiti u tragizmu. NJegova dela dokazuju da je držeći se te maksime izabrao dobar put.

U sličnom duhu na osnovu scenarija za Vajdin film o Valensi napisao je knjigu „Došao sam, ili kako sam pisao scenario o Lehu Valensi za Andžeja Vajdu“ (2013): „To je vivisekcija posleratne stvarnosti Poljske, s njenim šokantnim paradoksima. NJihov očit simbol je junak knjige i Vajdinog filma ‘Valensa. Čovek iz nade’. Valensa radnik, narodni tribun, nobelovac, koji je izgubio mnoge saveznike, a kao predsednik države izneverio očekivanja mnogih.“

Gledano iz najnovije perspektive može se reći da je Glovacki prvi poljski svetski pisac, koji je preskočio barijeru između poljskog i zapadnog književnog tržišta. Tako da se njegov uspeh u svetskom pozorištu, posebno američkom, jedino može upoređivati s uspehom Polanskog u svetskom filmu. Jer, samo su se oni među brojnim poljskim umetnicima u emigraciji „popeli na Himalaje“.