Jasna poruka o (ne)kvalitetu većeg dela ovogodišnje produkcije

Pretpostavljam da svako ima još dodatnih razloga, ali, ukratko, nije se svideo članovima komisije, i to je to. Ne vidim zašto bi to trebalo javno objašnjavati posebno za ovaj film? Zato što je najgledaniji?

Ovakva odluka komisije nikako ne umanjuje značaj uspeha ovog, ili bilo kog drugog filma u domaćim bioskopima. Ali u bioskopima su bili uspešni i filmovi ‘Gorčilo’, ‘Vrati se, Zone’, ‘Vojna akademija 3’, i tako dalje, pa nekako ne mislimo da je to razlog da se nađu na Festu. Ponavljam, ne mislim da je to uvreda za te filmove“, objašnjava za Danas reditelj Stevan Filipović zašto su njegove kolege (reditelj Nikola LJuca i filmska kritičarka Sandra Perović) i on odlučili da kao selekciona komisija ne uvrste u program Srpski film 45. Festa i ostvarenje „Stado“ Nikole Koje.

Nacionalna selekcija ove godine ima samo sedam naslova, dok je prethodne dve (koliko ovaj program postoji) ta cifra bila veća – 19 prošle godine i 12 2015.

„Ta cifra od 12 ili 19 zvuči ozbiljno, deluje veliko, a u stvari je ista količina realnih filmova i tu bilo. Ovo ostalo su neki diletantski videogrami koji sebe nazivaju filmovima samo zbog minutaže izmontiranog materijala. Ove godine je takvih slučajeva bilo još mnogo više i upravo iz tog razloga smo mi pozvani da proberemo kroz to. Nas troje vrlo različitih ljudi ali ipak upućenih u to što su veliki svetski festivali i šta znači predstavljati srpski film“, priča reditelj Nikola LJuca.
Ova selekcija do sada je bila spoj različitih žanrova, tema, autorskih pristupa… pa su tako u ovom programu prikazivani i komercijalni hitovi i festivalski filmovi, i naslovi visoke produkcije i garažna ostvarenja.

„Mislim da je naš izbor vrlo dosledan tome, šira ali realna vizura kvaliteta. Mi nemamo toliko veliku proizvodnju filmova da bi mogli sebi da dozvolimo luksuz kuratorske afektacije nekakvim usmeravanjem u jedan specifičan kontekst. Pogledajmo na primer dva ekstrema unutar naše selekcije, ‘Sve severne gradove’ i ‘Jesen samuraja’. Nespojive estetike i nespojive publike ta dva filma. Međutim i jedan i drugi film su pametni i uspešni ekstremi onoga što predstavljaju. I jedan i drugi funkcionišu i na filmskom i na metafilmskom planu. I jedan i drugi dominiraju regionalnim a u slučaju ‘Svih severnih gradova’ i svetskim listama najboljih filmova. Jedan puni bioskopske sale, drugi festivalske bioskopske sale. To je već kinematografija, za sada i dalje mala ali sa novom dobrom energijom koju treba podržati. S druge strane tu su dečački snovi i opsesije u ‘Inkarnaciji’ i ‘Afterpartiju’ naspram ženskih snova i opsesija u ‘Vetru’. Majstorski stilizovani klasicizam ‘Dnevnika mašinovođe“ naspram majstorski stilizovanog modernizma ‘Rekvijema za gospođu J’. Evo sad kad ovako poređam ove filmove, jako sam zadovoljan“, objašnjava LJuca.

Stevan Filipović ističe da je odluka organizatora Festa bila da uopšte postoji selekciona komisija, kako bi se, od svega što je snimljeno, izabrali najbolji ili najreprezentativniji filmovi.

„S obzirom na naše nezadovoljstvo ovogodišnjom ponudom, u startu smo rešili da kriterijum bude raznovrsnost i (ono što mi smatramo za) kvalitet, kao i eventualni prethodni uspeh na festivalima. Smatrali smo da se smanjenjem broja naslova, i javnim saopštenjem u zapisniku, šalje jasna poruka o (ne)kvalitetu većeg dela ovogodišnje produkcije. I u skraćenoj selekciji ima filmova koji su nekima od nas sporni, ali zato je tu glasanje“, napominje Filipović.

Najviše prašine podiglo se jer je iz ovogodišnje selekcije izostao najgledaniji domaći film 2016. godine – „Stado“.

„Nije se ‘podigla prašina’, već su pojedini članovi ekipe tog filma u izjavama medijima i na društvenim mrežama optužili selekcionu komisiju za ‘kukavičluk’, ‘auto-cenzuru’ ili ‘elitizam’, a mi smo imali potrebu da ukažemo na činjenice, da nikakvih pritisaka ni cenzure nije bilo, kao ni diskriminacije filma zato što je bio uspešan u bioskopima. Naprotiv“, napominje Filipović.

Ljuca smatra da je „Stado“ pre televizijski program nego umetnost.

„Biću ekstreman i krajnje ličan, kako jedino i može da se priča o umetnosti. Mislim da to nije film uopšte, nego najobičniji televizijski program. Podseća na najgore doba naše kinematografije, početak 2000-ih, one odvratne i neuspele komedije koje su nas maltretirale u našoj teško stečenoj ‘slobodi’. Mislim da nešto sa tom količinom product placementa u svakom kadru ni ne može da se nazove umetničkim delom, nego upravo to, televizijskim programom. Taj videogram je navodno politički subverzivan glede aktuelne vlasti, pa je sad neizbor toga na Festu posledica cenzure ili ne znam čega.

Kakav nevešt pokušaj spina. Da li hoće da kažu da Sandra Perović, Stevan Filipović i Nikola LJuca rade za SNS? To je pre svega presmešno a onda tek preglupo. Preglupo i pogrešno kao kad u jednoj sekvenci tog videograma glavni glumci ‘komički efekat’ postižu prdenjem dok folklorni plesovi i narodno nošnja predstavljaju nekakvu političku i društvenu nazadnost. O tom nivou i takvim analogijama mi pričamo kad pričamo o ‘Stadu’, ne o umetnosti“, naglašava reditelj.

Mnogi su nepravdu uočili i u tome što je s druge strane deo selekcije „Jesen samuraja“.

„Kao što rekoh, pitanje ukusa. Jako je pogrešno ovo gledati kao neku selekciju po principu ‘žanrovski’ protiv ‘umjetničkih’ filmova. Nikad ne bih učestvovao u radu komisije koja tako razmišlja. To su neke nakaradne podele koje ljudi vuku još od profesora sa FDU, i koje su puno koštale našu kinematografiju. Lično, delim filmove na one koji mi se sviđaju i one koji me ne dotaknu ni na jednom nivou (pogrešno je reći ‘dobre’ i ‘loše’, jer u umetnosti nema empirijski dokazivih parametara tog tipa). Ove godine je, kao što smo i istakli u zapisniku prilikom selekcije, ukupni nivo domaćih filmova bio jako nizak. Od svega ponuđenog, komisiji se više dojmio film ‘Jesen samuraja’ od, npr. ‘Stada’, i to je sve“, kaže Filipović.

Deo selekcije Srpski film su: „Dnevnik mašinovođe“ Miloša Radovića, „Jesen samuraja“ Danila Bećkovića, „Inkarnacija“ Filip Kovačević, „Svi severni gradovi“ Daneta Komljena, „Afterparti“ Luke Bursaća, „Vetar“ Tamare Drakulić i „Rekvijem za gospođu J.“ Bojana Vuletića. Selekciona komisija odlučila se i za ostvarenje „Nigde“ Predraga Velinovića, ali je ekipa filma odustala od učestvovanja na Festu. U konkurenciji su bili još i: „Stado“ Nikole Koje, „Ona je živa“ Strahinje Mlađenovića, „Povratak“ Predraga Jakšića, „Začarani krug“ Skota Drakera, „Sporazum“ Predraga Radonjića, „Kozje uši“ Marka Kostića, „Kuća za odmor i razonodu“ Marka Kaćanskog, „Grande punto“ Vanje Hovana, „Slepi putnik na brodu ludaka“ Gorana Markovića (koji će imati specijalnu projekciju u okviru Festa) i „Naši očevi, majke i njihove djeca“ Sanje Savić (koji će uz „LJubavni slučaj“ biti prikazan u okviru selekcije Microwave).

Međunarodni žiri na čijem je čelu hrvatska glumica Ksenija Marinković odlučivaće o nagradama u kategorijama: najbolji film, najbolji scenario, najbolja režija, najbolja muška uloga, najbolja ženska uloga i najbolji debi a biće dodeljena i nagrada žirija. Najbolji film poneće nagradu Beogradski pobednik.

Kukavičluk i lični animozitet

„To je mladost i budućnost Srbije. Takvoj hrabrosti i čestitosti se ne protivreči. Oni sigurno dobro znaju šta rade“, kaže u izjavi za Danas reditelj i glavni glumac filma „Stado“ Nikola Kojo.
Scenarista filma Nebojša Romčević naglašava da je hrabrost potrebna da se pojavite na Festu.
„Ne treba hrabrost da se snimi ‘Stado’, ali treba da se pojavi na Festu. Argumenti komisije pokazuju da je film, i tako jednostavan i jasan za 250.000 gledalaca u regionu, komisiji bio pretežak za razumevanje. Već sam termin ‘skupljanje jeftinih političkih poena’ pokazuje literaturu na koju oslanjaju svoj autoritet. Što se mene tiče, nemam nikakve sumnje da su u pitanju kukavičluk i lični animozitet“, jasan je Romčević.