Foto: FoNet Milica Vučković, Ilustracija: CanvaTo što je ministar kulture Nikola Selaković rekao da će to Ministarstvo predložiti Vladi da u svim javnim nabavkama informatičke opreme moraju nabavljati isključivo dvoazbučne tastature, većina sagovornica i sagovornika Danasa smatra apsurdnom i nedelotvornom idejom, pogotovo zbog toga što ona dolazi odozgo.
Boban Arsenijević, lingvista i predavač na Institutu za slovenske studije na Univerzitetu u Gracu smatra da svaka prisila u jezičkoj praksi ima negativan uticaj na komunikaciju.
– Šteta se čini postupcima koji pokušavaju da silom ojačaju prisustvo ćirilice u javnoj sferi, jer svaka upotreba sile prema jezičkoj praksi negativno utiče na komunikaciju, pa time i na celo društvo, dok u isto vreme i logika i iskustvo pokazuju da pojave kojima se opstanak štiti silom najbrže izumiru. Ako bilo šta može da očuva ćirilicu, to su suptilnije, pozitivne, podsticajne mere, odnosno ozbiljno, na nauci zasnovano jezičko planiranje. Ali kad su već okolnosti kakve jesu, i ćirilica se nameće pod pretnjom kazni, onda ova najnovija mera predstavlja ipak jednu zaštitu svih onih koji koriste tastature u javnom sektoru, jer će lakše nalaziti ćirilična slova, tamo gde im se položaj na tastaturi razlikuje od latiničnih – smatra Arsenijević
Milena Dragićević Šešić, kulturološkinja i univerziteska profesorka, Selakovićev predlog smatra apsurdnim.
– To je apsurdna izjava – na mojoj tastaturi, tj. u mom kompjuteru ja imam ugrađena četiri alfabeta – ćirilicu, latinicu, engleski i francuski alfabet. Verovatno ću uskoro dodati i rusku ćirilicu, zatreba mi za ruske reference… Da je sreće da nam je javna administracija dovoljno obrazovana da može da koristi različite alfabete – konstatuje Milena Dragićević Šešić.
Svenka Savić , lingvistkinja i profesorka emerita na Univerzitetu u Novom Sadu, koja se sa svojom koleginicom bavila analizom upotrebe dva pisma u javnoj komunikaciji podseća da opciju dva alfabeta ima svaka tastatura.
– Ministar kuca na otvorena vrata. Svaka tastatura ima tu mogućnost, jedino je pitanje ko hoće koju da koristi. Sada već vidimo da su dva pisma srpskog jezika, na pritisak neznalica (a evo i ministra) polarizovana na ćirilicu kao obavezno u javnoj kumunikaciji i latinicu kao izborno u privatnoj komunikaicji. U ovoj godini analizirale smo upotrebu dva pisma u prepisci između studenata i studentkinja sa njihovim profesorima u Novom Sadu, putem mobilnog – dominira latinica; u bolnicama, kliničkom centru drugim zdravnstvenim službama je upotreba ova pisma u hodnicima, ili na oglasnim tablama, dominira latinica..ističe Savić.
Upotreba dva pisma je, kako kaže, naša stvarnost i potreba u svakodnevici života, i ministar bi trebalo da zna razliku između upotrebe i naredbe.
– Naredba neće proći, ali će sigurno neko od onih koji proizvode tastature da se obogati, i barem podmaže svoje finansijske teškoće. E moj Dositeju, gde si! Javi se ministrima, barem u snu, poručila je Svenka Savić.
Marjana Stevanović, filološkinja, smatra da je u redu praviti i takve tastature, ali da predlog ministra svakako ima političke konotacije i da se za zaštitom ćirilice političari, deklarišu kao neprikosnoveni čuvari srpskog nacionalnog identiteta pogotovo sada kada se odvijaju pregovori na Kosovu. poseže kako bi se pogo posredi problem drugi problem.
– Problem je kad se stvara euforija i neguje osećanje ugroženosti od drugih, što se latinica proglašava tuđom i hrvatskom, dok se istovremeno zanemaruje realna upotreba i potreba za oba pisma, njihova funkcionalnost, kao i podaci o statusu ćirilice. Problematičan može biti i kontekst u kojem se takve odluke donose, jer se pitanje ćirilice često instrumentalizuje u političke svrhe. Dok se npr. odvijaju pregovori o Kosovu, političari posežu za zaštitom ćirilice kako bi se profilisali kao neprikosnoveni čuvari srpskog nacionalnog identiteta – ističe Stevanović.
Ivana Antonić, lingvistkinja i univerziteska profesorka, takođe podseća da svako na računaru može da odabere koji će alfabet koristiti, a da ona dvoazbučnu tastaturu nije nikad videla, niti čula da postoji.
– Jedino što mogu da kažem na to jeste da ja nisam nikada videla dvoazbučnu kompjutersku tastaturu, niti čula da to uopšte postoji. Pišem na kompjuteru od početka devedesetih godina i ako me sećanje ne vara, od sredine devedesetih tekst-procesori koji su se kod nas koristili pružali su mogućnost svakome da odabere da li će tekst kucati ćirilicom ili latinicom, a odabrano pismo podržavali su i štampači koji su se mogli kupiti na našem tržištu. Kao, uostalom, što se može birati i jezik sa odgovarajućim pismom podešavanjem tastature – zaključuje Ivana Antonić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
