Javni ilegalac koji je oblikovao sve zvezde i zvezdice rok i umetničke scene

Došao je sa jednom potpuno novom vizijom, sa izrazom koji nije dugovao ništa ni prethodnicima ni savremenicama. Jako je teško razgovarati o njemu jer je bio vrlo složena ličnost, multitalentovana. U svemu je postizao rezultate – tako za Danas Srđan Marković Đile, slikar, likovni kritičar i muzičar iz grupe Supernaut, opisuje značaj lika i dela multidisciplinarnog umetika Miomira Grujića Fleke.

Retrospektivna izložba Miomir Grujić Fleka (1954-2003): Javni ilegalac otvorena je u petak u Salonu Muzeja savremene umetnosti Beograd, i može se pogledati do 21. juna, dok je izložba Akt by Fleka otvorena juče u Remont galeriji i traje do 21. maja.

Projekat „Javni ilegalac“ posvećen je kompleksnom multimedijalnom stvaralaštvu Fleke, kultne ličnosti beogradske umetničke scene osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, a čine ga tri nezavisne celine. U Salonu MSUB održava se multimedijalna retrospektivna izložba, u Remont galeriji se predstavljaju do sada neizlagani radovi – aktovi, dok je u izdanju Remont NUA objavljena i monografija.

Miomir Grujić Fleka je fenomen koji je obeležio urbanu kulturu osamdesetih i devedesetih u Srbiji i pomerio mnoge granice percepcije umetničkog stvaralaštva. Pokrenuo je više inicijativa koje su snažno uticale na razvoj urbane kulture: klub Akademija, Radio Šišmiš i projekat Urbazona. U časopise i novine sa kojima je sarađivao, ili ih uređivao, unosio je provokativne, angažovane tekstualne i grafičke sadržaje. Kao vizuelni umetnik delovao je od sredine do kraja osamdesetih unevši na tadašnju recentnu umetničku scenu drugačiji senzibilitet i odnos prema umetničkom stvaralaštvu. Krajem osamdesetih, usled oštećenja vida, započinje novu performativnu i društveno angažovanu fazu, prvenstveno realizovanu kroz autentični audio format Radija Šišmiš i pokreta Urbazona. Od 2000. u saradnji sa KC REX-om realizuje projekat Trotoletak u okviru koga objavljuje vizuelne priloge u dnevnom listu Danas.

Fleka je sebe često nazivao „javnim Ilegalcem“ a tu, naizgled besmislenu, sintagmu objašnjavao: „Ona ukazuje na sav apsurd i izvrnuti smisao kojim je bila obeležena naša stvarnost. Svaki pokušaj pobune drugačijeg mišljenja izazivao je neopisivo podozrenje u okruženju.“

„Umetnik je javni ilegalac. Umetnik kao proces, zračenje koje traje bez obzira da li je zapaženo ili zanemareno. Besmisao i apsurd, ironija i cinizam odlike su aktuelne stvarnosti, i istovremeno najbolja sredstva u raskrinkavanju i borbi protiv takve stvarnosti“, govorio je.

Marković pojašnjava da je, na ovaj ili onaj način, Fleka u potpunosti oblikovao scenu devedesetih, sve zvezde i zvezdice kako rok, tako i umetničke scene.

– Nemoguće je uopšte zamisliti da bi ti ljudi postojali bez senzibiliteta koji je on prvi imao hrabrosti da potpuno javno demonstrira. U njegovom slikarstvu možda nema toliko te angažovane socijalne crte, kao što je imala njegova radio-emisija „Šišmiš“ ili pozorišna predstava koju je radio. Imao sam neku halucinantnu impresiju da ono što on pokušava da radi u slikarstvu bukvalno neko novo pećinsko slikarstvo koje je pravi odraz društva koje je iz komunizma prešlo pravo u rani neolit – zapaža Marković.

On dodaje da su svi Flekini citati arhetipova jako cinični, i da je u pitanju jedna groteskna predimenzionirana figuracija. Kako kaže, umetnik nije bio baš veliki optimista i nije imao veliko poverenje u ljudsku prirodu.

– Znam da se jako gadio bilo kakvog imitiranja stvarnosti u likovnim umetnostima. Najbolji rezime njegovog senzibiliteta, a i ovog podneblja je onaj stari gnostički tekst: „Svet je blizu, ali zauvek van domašaja. Svet se širi i odmah se skuplja. Svet je, eto, sve što mi nismo“ – citira Marković.

Povodom Flekinog uticaja na rokenrol, Marković ukazuje da je sve bendove iz tog perioda on izmislio u okviru njegove Trotorock etikete, a umetnike je predstavljao u okviru serija izložbi Urbazona. No, paradoksalno je, kako kaže, to što su oni kasnije svi uleteli u muzej, a da se niko nije setio Miomira Grujića Fleke. To je, prema njegovim rečima, sramotno za nas – „Kod nas je ko živ, ko mrtav. Nema veze.“

– Mi (Supernaut) smo radili sa njim predstavu „Pobuna mašina“, tekst u kome je Srbija ovekovečena zauvek. Jedna od ključnih ličnosti u predstavi je gospodin Uzaludni. U njoj postoji replika „Uzalud levo, uzalud desno, uzalud gore, uzalud dole, uzalud iznad, uzalud ispod, sve je uzalud“. Uvek će se naći neki gospodin Uzaludni ovde, pa se evo i sada tako dešava da posle trideset godina prvi put imamo nešto što liči na neku malu retrospektivu takvog giganta kakav je bio Miomir Grujić Fleka – zaključuje Srđan Marković Đile.

Vuka Mijušković, koja je došla u Urbazonu kad je, kako kaže, sve već bilo namešteno u neki format i neki ritam, pratila je i dokumentovala taj period. U jednom od Flekinih filmova potpisana je kao „Super! Vizija“, a negde drugde kao „art movement’s executive and executor“.

– Najkraća crta dočaravanja MGF je Giotto. A zajednička crta Đota i Fleke je da su dobro i svesrdno služili. Fleka je bio proizvod titoizma i svestan te pozicije, pa je preko omladinskih organizacija skupljao znanja i služio kao kolumnista. Onda je studirao prava da bi bolje služio svom žurnalističkom izrazu. Onda je upisao FLU da bi vizuelno pojačao svoj verbalni izraz. Ali ono što je jedinstveno za Fleku u Srbiji je da je sve vreme svesrdno služio unapređenju kvaliteta scene – pojašnjava ona.

Mijušković objašnjava za Danas da su novi umetnici preko Fleke dobijali pristup vertikalnoj komunikaciji i kontekstu za svoje izraze i unapređenja svojih izraza, a iskusniji umetnici su kroz Flekine programe dobijali prostor za eksperiment koji izlazi iz okvira njihovog imidža. Ona dodaje da trenutno možemo da vidimo kako Darka Radosavljević Vasiljević i Darko Pavlović osvajaju granicu umetničkog/kustoskog/dokumentarističkog eksperimenta i naučnog eksperimenta, jer im je Fleka dobro poslužio za tako hrabar iskorak.

– Ovo što sad gledamo u MSU ima težinu PhD disertacije, a Pavlovićev film ima potencijal pokretanja festivalskog izraza – ističe ona.

Prema njenim rečima, Fleka je poštovao granice mogućnosti medija i osvajao je nove medije za nove mogućnosti. Flekina doza bunta i kritičkog osvrta je uvek bila pažljivo izbalansirana. Šišmiš radio je bio prostor u koji su mogli da se jave najmarginalizovaniji ljudi i da dobiju istu količinu prepoznavanja, dostojanstva i autentičnosti kao, na primer, Čavke kad svrati u radio da sa Flekom odsvira svoj koncert svežnjem ključeva, pojašnjava Mijušković. Ona ističe da je Fleka danas najjači kontrapunkt kulturi emotikona kao i „sending thoughts and prayers“ kulturi.

– Umeo je da prihvati stvari kakve jesu, a mnogo mu je bilo stalo da ih „za dalje procesuiranje“ predstavi u njihovom najsirovijem mogućem obliku. Koliko je u svojim emisijama „prozivao“ vlast i njenu zombiranu publiku, toliko je u Urbazoni otvarao prostora za modne revije, jer moda je umetnički izraz bolje budućnosti sad. I onda je tim balansom, da ne kažem šamaranjem sa svih strana, uticao na svoju publiku da ona krene drugačije da doživljava samu sebe. Teško da može dublji trag da ostane – zaključuje Mijušković.

Povodom otvorenih izložbi, ona ipak konstatuje da je najznačajnija izložba bila postavljena u Nacionalnoj galeriji Šabac, jer je ona probila led.

– Ja ne mislim da današnjem društvu nedostaje Fleka. Urbazona, koliko god produktivna bila u svoje vreme i koliko god dobra odskočna daska bila onima koji su joj doprineli, eksperiment je koji nije postigao željeni cilj. Prevedeno na 21. godinu 21. veka, Urbazona je bila platforma sa ambicijom bliskije saradnje i razmene Trotoarta i Trotorocka. A mi ni sad nemamo ni obično tipsko pismo, nekmoli kulturnu matricu tipa „E ćao, onaj moj album na Jamendo i ona tvoja serija na Instagramu, kad bi mogli zajedno u neki Vimeo proizvod, pa da konkurišemo zajedno da nas šalju na konferenciju u Keln“ – to su sve neke skroz udaljene platforme, bez dodirnih tačaka – pojašnjava ona i dodaje da bi se Fleka smorio od toliko čekanja da se spoje informatički mehurovi i probiju prozori na echo chambers.

– Ono što nama treba je mnogo više vremena i prostora za ono Fleke što imamo. Treba nam institut Miomir Grujić Fleka i treba nam svest medija da ta institucija ima svoje pozicije u svetu i svoju političku težinu – zaključuje Mijušković.

Salon MSUB i Remont galerija

Kao kompleksan poduhvat predstavljanja značaja Miomira Grujića Fleke, izložba u Salonu MSUB je koncepcijski podeljena u tri zone. Prva pod nazivom IDENTITET versus AUTORITET, inspirisana je izjavom, naslovom jednog od intervjua i predstavlja kultne tekstove ovog autora. Druga je INSTINKT ZONA, inspirisana ultimativnim – kultnim Flekinim tekstom „Instikt-ultrazona“ i bavi se Flekinim vizuelnim/ slikarskim radovima osamdesetih godina. Treća, ZOMBI ZONA u formi dokumentacije ali i audio-video radova, ukazuje na neuništivost duha, društveni angažman i kreativnu snagu Grujića. Remont galerija predstavlja otkriven fascinantan broj crteža i grafika na temu ženskog akta. Opus od tridesetak aktova nastalih od sredine do kraja osamdesetih premijerno se predstavlja publici. Monografija na 280 strana predstavlja kompletno i kompleksno stvaralaštvo Miomira Grujića Fleke. Knjiga sadrži tridesetak tekstova od kojih oko trećinu čine novi autorski tekstovi, dok ostali deo čine reprinti Flekinih tekstova i intervjua. Ključni tekstovi su prevedeni na engleski. Promocija monografije održaće se tokom maja.

Filmovi o Fleki

Tokom trajanja izložbe publika će moći da pogleda i projekcije sledećih filmova Zombietown; Beogradski intervju – Bit; Akademija Republika; Paralelni Svet; Građanin X , u treminima od 12, 14, 16 i 18 sati, dok se subotom u 18 daje film: By Fleka – Glas Undergrounda. Filmovi se prikazuju u Salonu MSUB.