Jedan izuzetan trenutak večnosti

Ako smo prošle godine baš ovde treperili između pažljivo probranih komadića dragulja muzičke klasike, ovoga puta bila je reč o onim najkrupnijim zalogajima umetničkog zvuka u čije se spravljanje ne upuštate ako već niste majstor od formata. Poslastice ponuđene hiljadama okupljenih oko ove svojevrsne koncertne trpeze, spadaju u red svakako veoma zahtevnih i maestralno zgotovljenih i za najprobirljivije. Tako je ovaj zajednički doživljaj umetničke interpretacije napolju, na otvorenom, u svežini junske večeri, izbegao zamku da bude tek puko popularizovanje nekakve ‘klasike za sve’, već je svakom svom slušaocu momentalno vratio dostojanstvo individualnog činioca one prave muzičke publike. I – to je sigurno jedno od najznačajnijih dostignuća ove najnovije ‘filharmonijske’ misije, pod nazivom „HD Odiseja“, uz izvanredno tumačenu muziku velikana poput Riharda Štrausa i Antonjina Dvoržaka, kao i uz neverovatne snimke Zemlje i Kosmosa američke svemirske agencije NASA pride.

Koncert započet „Kratkom vožnjom u brzoj mašini“ (1986) savremenog američkog kompozitora DŽona Adamsa, značio je tako svojevrsnu slušnu pripremu za uzletanje u kosmos. Delo koje kao da otelovljuje zvižduke šrafova i kuckanje imaginarnih mikro-čekića iz mašte, razvija se paralelno sa vizuelnim ritmovima pripremanja svemirske letilice za njeno porinuće u kosmos. Lansirana u ljupkoj grmljavini ona nas već uzdiže dovoljno visoko, da na pogonskom gorivu orkestarskih vibracija možemo da doživimo kako upravo hitamo kroz azur vasione, ostavljajući blistavo šljašteći trag za sobom. No, momenat kada čujemo, a zapravo pre nekim iskonskim čulom osetimo početak simfonijske poeme „Tako je govorio Zaratustra“ Riharda Štrausa – veoma je specijalan po mnogo čemu. Jedan izuzetan trenutak večnosti, uhvaćen zvukom u predvečerje jednog perfektnog dana, sa srebrnkastim presijavanjem atmosfere pod tek izgrejalim Mesecom, te sa pogledom na blistavi monolit nekadašnjeg CK nebodera, posve nalik onome iz Kjubrikove „Odiseje u svemiru 2001“ čini da se od tog časa osetite veoma privilegovanim samim svojim postojanjem na upravo tom mestu gde jeste. Osećanje što ga prati, verovatno najviše podseća na ono koje je neke naše davnašnje ljudske pretke preplavljivalo kada se nađu u prostoru Stounhendža u trenutku izlaska letnjeg Sunca.

Prizori Zemlje posmatrane veoma ‘odozgo’, nalik drvetu života koje se razlistava u okeane i kontinente, pa još minucioznije u ostrvlja, raseline, vulkane, pustinje i one obične/neobične predele prirode, čine čuda sa vašom percepcijom. Mnoštvo tih vrletnih žilica života, gotovo pa svemirski čudnovatih obličja, povremeno pokazuje zapanjujuću sličnost sa kakvim praistorijskim životinjama neverovatnih kolora, dok vas muzika zanosi svojim pak kompleksnim slikama, saučestvujući u jednom filozofskom putovanju koje prelazimo u sebi samima, svako za sebe. Taj Štrausov „Zaratustra“, sa zvukom punim onih neizrecivih nagoveštaja, pa potom odmah gromko uznosećim, oduševljava već preko jednog veka, natkriljujući nas ovde svom svojom mudrošću i neporecivošću umetničke misli. Beogradska filharmonija donela ga je bez sumnje sa odistinski kompletnom njegovom ‘težinom’, nikako ne povlađujući trenutku, već odnoseći nas gore, u više sfere duha i opažanja, simultano sa slikom onog uzdizanja povrh planete na ekranu.

I onda smo već zaista zakoračili u svemir iz fantazije dostojne jednog Dejvida Bouvija, zajedno sa Dvoržakovom trijumfalnom Simfonijom „Iz Novog sveta“, tom oduševljavajućom gromadom najskupocenije zvučne klasike, što odiše spiritualnim spokojstvom i herojskom odlučnošću podjednako. Slušanje ove izuzetne interpretacije ‘filharmoničara’ povelo nas je tako u jednu najneposredniju moguću korespondenciju sa čudesima vasione, zaodenute ovde zvezdanom odeždom poput one sa slika Klimtovih muza, te sa svojim presavršenim Skercom recimo, koji nas najpre direktno baca u žustrinu sunčevih protuberanci, da bi nas samo malo kasnije suočio sa cvetnim poljem kosmosa nalik drhturavim plamičcima kristala iz kakvog opijenog čula vida. Koliko samo čednosti, koliko nezamislive solidarnosti između blagosti i moći u ovom nadahnutom tumačenju Beogradske filharmonije. Da nije bilo ovakvog sviranja, čitava vizuelna dimenzija glasovite „HD Odiseje“ bila bi potpuno beznačajna. Samo ispunjena ovakvim zvučnim kvalitetom – i ona dobija svoj puni smisao. Zaista neuporedivo ma sa čim drugim što ste iskusili do sada.

Obaranje sopstvenog rekorda

„Beogradska filharmonija oborila je sopstveni rekord – na svom drugom koncertu na otvorenom okupila je više od 35 000 ljudi. U novobeogradskom bloku 13, na mestu gde se planira izgradnja nove zgrade BGF, bio je priređen najmasovniji muzički piknik do sada. Prema proceni obezbeđenja, događaju je ukupno prisustvovalo između 35 i 40. 000 ljudi u neposrednoj zoni skupa uz ogradu“, saopšteno je juče iz Filhamonije. NJen direktor Ivan Tasovac najavio je novi „piknik“ u junu 2019. i zahvalio se svima – maestru Gabrijelu Felcu, muzičarima na sceni, kolegama iz produkcija, gradskim službama i publici iz cele Srbije zato što su pomogli Filharmoniji da prevaziđe događaj od prošle godine za koji je Tasovac mislio da je neponovljiv.