Jedan letimičan pogled na egipatsku književnu scenu

Iako je reč o svakako najkompleksnijoj i najpolifonijoj savremenoj književnosti arapskog sveta, srpski izdavači su ostajali tradicionalno nezainteresovani kada su omeđivali polja svojih izdavačkih interesovanja.

Ako i nije sporno da je Mahfuz veliki pisac po svim uzusima književne relevantnosti, često se previđa koliko je pogubno identifikovanje čitave jedne književne kulture sa njenim najvećim eksponentom. Sjajna generacija pisaca postojala je i pre Mahfuza (Jusuf Idris, Jahja Haki, Taha Husein, Tafik al Hakim), a o postmahfuzovskom uzletu da i ne govorimo. To što je čitava jedna književna generacija stasavala mimo ekspertskih pogleda, ne znači da ona ne zaslužuje najrespektabilniji mogući odnos prema njenom književnom nasleđu, tim pre što je deo ovog nasleđa u savremenosti.

No, kao i svaki put kada se ukaže šansa da se kulturni propusti koriguju, stvar se ne izvede kako treba te tako i ove godine srpski čitaoci gube izvanrednu priliku da upravo zato što je Egipat zemlja gost/domaćin Sajma, dobiju neka književna dela koja su književni markeri i identifikacione karte ove književnosti pred svetom. Tako je prošle godine, kad je gost/domaćin Sajma bio Maroko, propuštena retka prilika da dobijemo u prevodu ma i jednu knjigu Mohameda Berede, marokanskog Prusta, najfascinantnijeg i vanserijskog marokanskog pisca.

Prisustvo Egipta ove godine niko nije iskoristio da srpski čitalački krug inicira sa nekoliko izvrsnih, neprevedenih pisaca, kakvi su Sonalah Ibrahim ili Ibrahim Abdel Megid u prvom redu. Sonalah Ibrahim ikonički je i harizmatični egipatski romansijer i pisac kratkih priča, eminentni pripadnik generacije „šezdesetih“, prilično plodan autor, prisutan na književnoj sceni još od 1966. Ubeđeni levičar i nacionalist, Ibrahim je svoje ideološke dugove uobličio u veoma konzistentno romaneskno zdanje čiji vrhunci do danas ostaju romani „Čast“ i „Komitet“. Deset godina mlađi Ibrahim Abdel Megid, proslavio se danas kultnim i referentnim romanom „Niko ne spava u Aleksandriji“, iako Sara Han, izvrstan poznavalac arapskih književnih prilika smatra da su „Ptice od ćilibara“, Megidov prvi roman, možda i veće delo. Sonalah Ibrahim je izvrstan pripovedač crno humorne provenijencije za razliku od beskrajno pedantnog Megida koji minuciozno rekonstruiše istoriju, evocirajući razdoblje „Drugog svetskog rata“ i potkrepljujući svoj roman ogromnim brojem istorijskih informacija. Piter Teru, možda najugledniji američki prevodilac s arapskog, prevodilac legendarnog romana „Gradovi od soli“ Abdurahmana Munifa, uvrstio je u svoj lični „Panteon novele“ Abd al-Hakima Kasima, možda najkontroverznijeg egipatskog pisca čije su knjige uglavnom izdavane u Libanu i Iraku, iz razloga njihove političke delikatnosti. Kao god i Tajib Salih u Sudanu, Kasim je ušao u selo i uveo selo kao scenski univerzalistički okvir za svoja, uostalom, veoma radikalna politička uverenja. Nansi Roberts, ugledna američka arabistkinja, ako je o romanu sela reč, pretpostavila bi ovom delu „Roman o selu“ Hale el Badri, objavljen 1995. NJoj dugujemo i veoma nadahnute prevode Muhameda al Bisatija, još jednog sjajnog egipatskog pisca sa solidnom reputacijom u anglosaksonskom svetu.

Kad već pominjemo Halu el Badri, treba li da nas iznenadi veliko prisustvo žena u ovoj književnosti. Salva Bakr, ovogodišnja beogradska gošća, jedna je od ponajboljih egipatskih autorki, ali je prava šteta što se u ovoj doista reprezentativnoj delegaciji nije našla i Ahdaf Suif, autorka proslavljenog romana „Mapa ljubavi“, kojeg uz romane Kolete Huri, Enajat el-Zajat i Lejle al DŽuhani, ubrajaju, u jednu od velikih arapskih ljubavnih priča.

Ovaj roman je bio veoma popularan na Zapadu a Ahdaf Suif jedno vreme najtraženiji egipatski književni proizvod. Salvu Bakr srpski čitaoci poznaju po jedinoj prevedenoj knjizi priča „Tumač želja“, ali je šteta što se niko nije dosetio te preveo „Čoveka iz Bašmura“, obiman roman u kojem ona na nešto manje od četiri stotine stranica preispituje vekovnu muslimansko-hrišćansku (koptsku) koegzistenciju u nestabilnim političkim uslovima.

Nestabilni politički uslovi, uostalom, imaju u egipatskoj istoriji sintagmatski karakter. Čak i do 11. februara 2011. kada je okončana trideset godina duga vladavina predsednika Hosnija Mubaraka, teško da bi poznavaoci bliskoistočnih prilika političku situaciju Egiptu označili stabilnim, u uobičajeno prihvatljivim kategorijalnim poimanjima političkog stabiliteta. Tevtonskim pomeranjima egipatskog društva u smeru arapskog proleća i velike revolucije na „Trgu Tahrir“ nije, istina, prethodila nikakva književna ideologizacija, ali se znakovi ove mene i popriličnog skretanja kursa u odnosu na politički prihvatljiv normativ Mubarakove političke korektnosti, navešćuju 1995, kada izlazi izvrsna antologija kratkih priča Khutut ‘al Dawa’ir („Linije kruga“). Tu kompilaciju objavljuje jedna mala nezavisna kuća „Dar Šarkijat“, koju vodi Husni Sulajman. U ovoj knjizi, kao i u časopisu „Nova književnost“ agilne indi kuće „Dar Merit“ koji joj prethodi a koji izlazi od 1991 do 2001, začeci su novih tendencija egipatske književnosti, ali i novog shvatanja uloge koju književnost treba da ima u egipatskom društvu. Na socioekonomsku, kulturnu i političku krizu, generacija koja je stasavala nakon 1990, reaguje veoma angažovano a jedan od znakova ove promene je i nova upotreba jezika. Pisci kao što su Vail Radžab ili Ahmad Faruk reaguju priličnim simplifikovanjem jezika u svom pisanju te govor ulice, svakodnevice preuzima brigu za narativom i formom.

Već 1996. izlazi proslavljeni roman „Sokolar“ pisca Samira Gariba Alija, koji je prilično uzbunio duhove na javnoj sceni. Zbog njegovih neugodnih političkih konotacija ovaj je roman u „Al Ahramu“ žestoko kritikovao kolumnist Fahmi Huvajdi kao (ni manje ni više) nego čin „satanističkog, nihilističkog pisanja“!!!! No možda ponajbolji roman iz „novog talasa“ egipatske proze još uvek ostaje „Zabranjeni snovi“ pisca Mahmuda Hamida, koji u gotovo postmodernistički osmišljenoj strukturi romana u kojoj se smenjuju narativne perspektive i vremenski planovi, konfrontira tekovine moderniteta u ne uvek srećnom spoju sa nezaraslim ožiljcima novije političke istorije Egipta. No, već roman Somaje Ramadan „Narcisovo lišće“, vraća se nekada rado rabljenoj temi egipatske literature: korelaciji sa Zapadom, što je bio jedan od najčešćih književnih oblika diskursa „Trećeg sveta“ sa novom, postkolonijalnom konstelacijom. Noviji romani (uglavnom pisani na engleskom jeziku) koji dolaze iz nekada kolonizovanih zemalja, reaktuelizuju imperijalističku paradigmu kao prateći ali i preteći princip, s tim što oružana borba više nije moguća a finansijska Internacionala potkopava temelje etike.

Srpskom čitaocu, što ne treba da čudi, saobrazno trusnim pomeranjima u vlastitom društvu, ovo mora biti bliska, pa čak veoma bliska optika. Pojava nekoliko knjiga egipatskih pisaca u poslednjih nekoliko godina i raduje i ohrabruje, a to što je zasad sve palo na pleća prevodilaca i vrsnih znalaca Srpka Leštarića i Dragane Đorđević, valja videti samo kao jednu prelaznu fazu. Pojavila su se neka važna dela i neki veoma značajni pisci (Gamal Al-Gitani „Zejni Barakat“, Mej Halid „Teretana“), a dostupne su i knjige Ale al Asvanija „Zgrada izgubljenih snova“ i „Čikago“. Jedan od ponajboljih egipatskih romana ikada, „Azazel“ Jusefa Zidana pojavio se u Hrvatskoj, u izvrsnom prevodu s arapskog Danijela Bućana.

Ovaj slojevit, majstorski napisan roman sa znatnim filozofskim konotacijama, dobitnik „arapskog Bukera“, jedan je od najkontroverznijih arapskih romana u ovom milenijumu i poneo je anatemu koptske crkve kao „arapska verzija Da Vinčijevog koda“. „Azazel“, kao malo koji drugi roman svetske književnosti, ostaje trijumf književne imaginacije ali i privilegija pisca da ga sustigne kineska kletva i živi u zanimljivim vremenima…