Jedan od najvećih kubanskih muzičara i simbola revolucije preminuo je u 79. godini života

Jedan je od najpoznatijih kubanskih kantautora, ali i kulturni ambasador Kubanske revolucije i Fidela Kastra. Snimio je tokom karijere, koja je trajala više od pet decenija, desetine albuma i hitova poput „Yolanda“, „Yo Me Quedo“ i „Amo Esta Isla“ i ovenčan je sa dva Latin Gremija, kao i najvećim kubanskim i latinoameričkim priznanjima.

Pablo Milanez je rođen 24. februara 1943. u Bajamu, kao najmlađi od petoro braće i sestara, u radničkoj porodici. Počeo je da peva još kao klinac, nastupajući na lokalnim muzičkim takmičenjima, na kojima je često i pobeđivao. Kad se s porodicom preselio u Havanu, upisao se pedesetih na tamošnji Muzički konzervatorijum. Svoju prvu pesmu „Tu Mi Desengano“ o izgubljenoj ljubavi komponovao je 1963. godine.

Jednu od, i danas, najvoljenijih kubanskih, ali i latinoameričkih pesama „Yolanda“ potpisao je 1970. Kako nova.rs piše, komentarišući jednom u razgovoru za španski dnevnik „El pais“ popularnost ove numere, od Havane do Meksika, priznao je kako su mu se mnogi poverili:

– Govorili su mi: „Moje dete je ’rezultat‘ te pesme…“

Kada je pedesetih Kubu zadesila revolucija, odnosno oružani sukob kojim je Fidel Kastro svrgnuo s vlasti Batistu, muzičar je bio na strani ustanika. Uprkos tome, bio je u početku „na meti“ Kastrove vlasti, s obzirom da je tada svaki vid „alternativnog“ izražavanja bio sumnjiv. Kod Milaneza je „greh“ bio taj što je nosio afro frizuru i slušao stranu, naročito američku muziku. Iako je „popio“ društveno-koristan rad, revolucionarni žar i dalje je tinjao u Milanezu, što je počelo da se oseća i u muzici. Umesto isključivo ljubavnih pesama, u saradnji s Silviom Rodrigezom i Noelom Nikolom, politički stihovi su prevagnuli. I ovaj trio muzičara okarakterisani je kao osnivači novog muzičkog stila – „nueva trova“. To su balade koje pričaju o društvenim problemima, poput protestnih pesama rađenih u SAD tokom šezdesetih. Milanez je, s Rodrigezom, čak putovao po svetu i nastupao kao kulturni ambasador Kubanske revolucije.

Ipak, na kraju pevač se spriajteljio i sa samim Fidelom. Oštro se suprotstavljajući spoljnoj politici SAD u jednom trenutku izabran je za poslanika u parlamentu. Uvek je isticao koliko je ponosan što služi Kubi:

– Kao i svaki drugi kubanski radnik, i ja sam radnik. Moj proizvod rada su moje pesme. Odan sam načinu na koji sam vaspitan i podizan, i veran sam Kubanskoj revoluciji.

Kada je Fidel Kastro bio prinuđen da 2006. godine zbog bolesti istupi iz „fotelje“ Milanez je javno obećao kako će nastaviti da podržava Kubu i Kastra.

Međutim, samo četiri godine kasnije podržao je oslobađanje političkih zatvorenika, rekavši kako su „ostareli lideri Kube zaglavljeni u u vremenu“, i da su „zemlji potrebni novi ljudi“. Kada je Kuba, pod vođstvom Raula Kastra, počela malo da se otvara izjavio je za agenciju AP:

– Ove slobode došle su u malim dozama. Nadam se da će rasti. Ne slažem se s mnogim stvarima na Kubi, i svi to znaju.