Jedina efikasna suverenost je ona koju doživimo svojom

„Banović Strahinja“ je 12. aprila premijerno izveden na sceni NP Priština izmeštenoj u Gračanicu, a posle Zvečana i Šapca, ova predstava, urađena u koprodukciji sa šabačkim NP preksinoć je prvi put izvedena u Beogradu na Maloj sceni nacionalnog teatra „Raša Plaović“ na zadovoljstvo publike koja redovno prati gostovanja NP Priština.

– Pre više od dve decenije Narodno pozorište Priština je bilo na svojoj matičnoj sceni, gde su pod istim krovom radili albanski i srpski glumci, tehnika i pomoćno osoblje. Tada sam napravio predstavu koja je pobeđivala na festivalima u Srbiji i bila odigrana više od 100 puta. Poziv da radim u Gračanici, varošici nadomak Prištine, prihvatio sam sa željom da pomognem kolegama koji danas rade u posebnim uslovima, ali i da publici ponudimo sadržaj koji će biti zanimljiv i koji pokreće važna pitanja i daje moguće odgovore. Drama „Banović Strahinja“, koja govori o razorenom domu, slomu porodične intime i provali istorije u subjektivne živote, bila je zajednički izbor – objašnjava za Danas Nebojša Bradić zbog čega je odlučio da na KiM radi baš ovaj Mihizov tekst iz 1960. godine.

Dodaje da je „pripremanje i igranje predstave na KiM u današnjim okolnostima poseban doživljaj, koji se ne može jednostavno porediti sa regularnom pozorišnom produkcijom jer na tamošnje predstave dolazi publika iz okolnih enklava, ljudi različitog stepena obrazovanja, ali podjednako zahvalni za ‘život dvočasovni'“.

* Čini se da ste se dosledno držali Mihizovog određenja da ova „drama nije istorijska, ali da su zato anahronizmi u njoj namerni“. Šta zapravo KiM danas predstavlja za nas – epski mit, moralni kodeks, političku i medijsku manipulaciju, nacionalno stradanje i tragediju, „spoj kletve i zakletve“ kneza Lazara koji se na različite načine ponavlja u svakoj generaciji…?

– Sve to zajedno, ali i ništa od svega toga. Mešaju se racionalni i emotivni izbori. Došlo je do pomeranja na koja ne možemo previše da utičemo, ali to ne znači i da ne treba da se trudimo. Jedina efikasna suverenost je ona koju doživimo svojom.

* U ovoj predstavi Majka devet Jugovića je uticajni lik iz senke, koji poput „velikog brata“ ne izlazi iz svoje staklene kabine, ali vuče sve konce, motivi ponašanja njene kćeri i žene Banović Strahinje nisu do kraja jasni, a na sceni nema Vlah Alije – gledamo film o njegovom upadu u dvor u Banjskoj. Zbog čega?

– Mihiz govori o manipulaciji i demistifikuje proizvodnju populističkih identiteta i narativa. U našoj predstavi radnju lociramo u savremeni TV studio – prostor savremenih medijskih manipulacija. Majka Jugovića je „nadreditelj“, glavni urednik. Ona u svakom trenutku zna šta je „najbolje za narod“, ko su izdajnici ili paraziti na političkom telu, kako se kod širokih narodnih masa proizvodi „orgija osećanja“ – nasuprot „običnih“ osećanja. Što se tiče ponašanja žene Banović Strahinje, prekršiti zakon znači rizikovati da sebi nanese povredu. Žena to čini i tako ulazi u krug želja i moći. Ona, po Frojdovom mišljenju, tada ne zna šta želi i zbog toga može biti prevarena po ovom pitanju. Postoje lažne želje i prividni oblici slobode. Mihizov lik Vlah Alije građen je na osnovu stereotipa pohotnog i okrutnog Turčina, koji proliva krv hrišćana, uništava njihove domove, otima žene… U drami, njegova akcija pokreće radnju. Predstava se bavi posledicama te akcije na druge: krivicom, kaznom i praštanjem.

* Da li su politički i društveni kontekst predstave gurnuli u drugi plan lični emotivni odnos između Banović Strahinje i njegove žene?

– Scene između Strahinje i njegove žene veoma su snažne i mislim da donose neophodnu emociju kao ravnotežu političkom i društvenom kontekstu.

* Na scenu ste uveli kamere, ekrane – na većem pratimo glumce izbliza, na manjem se emituju snimci martovskog pogroma 17. marta 2004. na KiM, NATO bombardovanja… Kostimi su savremeni, kao i događanja na dvoru Jugovića u Kruševcu, iako su inspirisana narodnom baladom iz pretkosovskog epskog ciklusa. Zbog čega je ova priča o „Banović Strahinji“ univerzalna i toliko privlačna za različite umetničke žanrove – film, teatar?

– Moderni kostimi, rekvizita, oružje, kao i film o bombardovanju, približavaju komad „Banović Strahinja“ vremenu u kome se vode moderni imperijalistički ratovi. Postoji neka logika da uoči velikih sukoba dolazi do kobnih otmica, pljački, koje uvećavaju mržnje, pojačavaju žeđ za osvetom. Mediji koriste takve događaje. Televizijski prenos napada na bliznakinje u NJujorku od 11. septembra dao je legitimaciju za početak rata u Iraku. Savremena politika velikih sila koristi obrasce melodrame po kojima se zna ko su dobri, a ko loši momci. Potrebna je samo retorika koja će aktivirati „princip borbenog zadovoljstva“.

* Da li srpski srednji vek ulazi u modu – RTS emituje prvi TV serijal o Nemanjićima, povodom kog je bila izložba kostima i snimljen je CD sa muzikom, na pozorišnu scenu se vraća Banović Strahinja?

– Savremeni gledalac voli da prati sadržaje iz epohe, pod uslovom da likovi govore misli koje muče današnjeg čoveka. Za mene je „Banović Strahinja“, pre svega, politička priča, lična drama, sukob između rođaka, izdaja, romansa i legenda – komad za sva vremena.

Protiv diktata dnevne politike

* Kako kao reditelj, bivši ministar kulture i upravnik pozorišta vidite aktuelni problem sa izborom novih članova Nacionalnog saveta za kulturu i kršenjem zakonske procedure?

– Doprinos članova Nacionalnog saveta nije protokolarni već radni. Izbor njegovih članova ne bi trebalo da određuje poznatost ili popularnost kandidata, već njihova aktivnost. Nacionalni savet za kulturu je važno telo da bi se njegovi članovi birali diktatom dnevne politike.