Jedina molba

Provodio je raspust u majčinoj kući, s trojicom svoje neoženjene braće i dvoje dece: s Blankitom, koja je imala pet godina i bila je ćerka njegovog brata Huana, i Alehandrom, koji je imao sedam godina, i bio sin njegove sestre Marije, s kojim je delio sobu.

Godina dana koju je proživeo u Kaseresu potpuno ga je udaljila od drugova iz detinjstva, pa mu je leto verovatno proticalo u razgovorima s don Eladiom Vinjuelom, u čitanju knjiga i časopisa koje je pozajmljivao iz njegove biblioteke i u šetnjama sa svojim mentorom i sa Alehandrom, koji ga je svuda pratio; takođe je postao nerazdvojan od jednog mladića njegovih godina, po imenu Tomas Alvares, koji je bio mlađi brat sveštenika u Ibaernandu i koji je pre rata provodio dugo vremena u selu.

Nemoguće je da Manuel Mena, ma koliko živeo izolovano u Ibaernandu, nije osećao posebnu predratnu atmosferu koja se osećala u celoj zemlji, da nije naslutio da ta situacija ne može dugo da se produžava i da nije predosećao neminovnost eksplozije nasilja ili vojnog udara što su svi predosećali; nema sumnje da je, kad se najzad vojska digla, on pozdravio ustanak i proslavio kraj republikanske vladavine u selu; takođe nema sumnje da je odlučio da pođe u rat čim je propast udara dovela do njega.

Njegova majka je to odmah predosetila i, možda svesna da ga ne može sprečiti, pokušala je da ga spreči.

Dijalozi između majke i sina tih prvih nedelja rata godinama su činili jedno od najsadržajnijih poglavlja legende o Manuelu Meni.

Pričaju da mu je majka ponavljala da nema dovoljno godina da bi se borio u ratu i da je ona udovica i siromašna i da su joj ostale dve ćerke koje treba da uda, i da ne može da je napusti u tim okolnostima; pričaju da ga je podsećala da je on velika nada porodice, da su ga ona i njegovi braća i sestre poštedeli rada u polju kako ne bi kao oni ostao zarobljen u selu nego da bi otišao u svet i studirao na univerzitetu i imao dostojanstvenu budućnost, i da će sve to dovesti u opasnost ako ode u rat; pričaju da mu je rekla da je on njeno najvoljenije dete i njeno rame za plakanje, i da ga je pitala šta će biti s njom ako ga ubiju; pričaju da je bila uporna, da ga je preklinjala, da ga je molila, da ga je ubeđivala koristeći sva sredstva kojima je raspolagala.

Takođe pričaju da je Manuel Mena ostao miran i odlučan i da joj, iako je pokušao da umiri njenu uznemirenost, nikada nije dao ni najmanju nadu da će na kraju popustiti pred njenim preklinjanjima.

Pričaju da je Manuel Mena odgovarao svojoj majci da je njegova dužnost da ide u rat, da ne može da se skriva u kući dok drugi poput njega stavljaju svoj život na kocku na frontu; da mora da bude na visini i ispuni očekivanja a ne da klone duhom, da će je braniti, i svoje sestre i svoju braću i svoju sestričinu i svog bratanca, da će da uradi samo ono što i drugi rade, da će da se bori za nešto što je pravedno, za svoju porodicu, za svoju otadžbinu i za Boga; pričaju da joj je rekao: „Ne brini, majko: ako se vratim, vratiću se kao častan čovek; ako se ne vratim, jedan tvoj sin je dao život za otadžbinu, a od toga nema ništa veće.

Sem toga“, zaključio je, „ako poginem, tebi će dati toliko dobru penziju da više nikada nećeš morati ni za šta da brineš.“ Sve to je rekao Manuel Mena svojoj majci, ali rečenica koju joj je najčešće ponavljao nije bio pokušaj da je unapred uteši nego njegova molba.

– Majko – govorio joj je – ako poginem, samo te jedno molim: neka te niko ne vidi da plačeš.

Prevod sa španskog: Biljana Isailović

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih španskih i evropskih pisaca. Njegov roman „Kralj senki“ objavljen je nedavno na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs