Jedinstveni Boris Komnenić

Njegovo zdravlje je privremeno, otežano svakodnevnim naporima i teškim svakodnevnim pobedama nad umornom biologijom. Jednog dana, unutrašnji luk koji ga drži u stalnoj napetosti naglo pukne. To je glumčeva smrt.

Šta reći o Borisu Komneniću, glumcu osobenog dara i velike karijere, toplom i duhovitom čoveku a da već nije rečeno?

Možda to da je bio pametan glumac? On bi, verovatno, odmah odgovorio: „Šta je to glumčeva pamet? To je nešto kompleksno i paradoksalno..“ Našu pozorišnu svakodnevicu prate predrasude da „nije na glumcu da misli“. Niko nije prebacivao Borisu Komneniću da je glumac-intelektualac, ali je on imao potrebe da se od toga štiti glumačkim anegdotama. Kada bi u razgovoru neko nametnuo ozbiljnu temu, on bi upozoravao da je „samo glumac“ koji nema mnogo ideja u glavi, što je bilo tipično samozatajno za one koje je krasila briljantna inteligencija.

Na Fakultetu dramskih umetnosti je bio prepoznat kao favorit na klasi glume i postao je miljenik profesora. I, umesto da tu prednost iskoristi u pravljenju pedagoške karijere, iskoračio je izvan akademskih svodova i krenuo svojim putem. Potvrde su vrlo brzo stigle: pozorište, film i televizija su ga prigrlili. Kolege su ga zavolele. Bio je „mladi prvak“. Stigla je i popularnost koju su mu donele prve uloge na televiziji, iako on sam nije uživao u statusu selebritija.

Boris Komnenić je bio „anglosaksonski“ glumac na Balkanu. Komade koji su podrazumevali dobar scenski govor, plastičnu ekspresiju, ironiju ili nordijski mrak – igrao je lako i autentično. Tu nije imao uzore, već je sam sebi gradio puteve. Njegov lascivno detinjast Oberon u Šekspirovom Snu letnje noći, „đavolji“ advokat Rej Kon u Kušnerovim Anđelima u Americi, čovek ledenog srca u Bergmanovom Kao kroz staklo ili službenik koji ispituje sopstvenu odgovornost u Harvudovim Državnim službenicima, samo su neke od uloga koje pamtimo.

Žalimo za ulogama u kojima ga nismo gledati. Na primer, u Brehtovim, Stopardovim, Šeferovim ili Mametovim dramama. Bio je u podeli Handkeove drame Vožnja čunom ili Komad za film o ratu, koji nije doživeo premijeru. Jednom prilikom smo razgovarali o komadu Crvena Džona Logana, svežem i uzbudljivom portretu jednog od vodećih slikara apstraktnog ekspresionizma. U drami koja je dobila nagradu Olivije, Mark Rotko se nalazi pred najvećim iskušenjem: da stvori remek-delo u ambijentu restorana Četiri godišnja doba. Rotko nije naslikao svoju sliku, kao što mi nismo napravili predstavu. Sećam se rečenice iz drame: „Postoji samo jedna stvar koje se plašim, prijatelju… Jednoga dana će crna progutati crvenu.“

Kako reditelj da kaže velikom glumcu šta da radi na sceni? Kako to reći Lorensu Olivijeu ili Borisu Komneniću? Odgovor je jednostavan: reditelj ne govori velikom glumcu šta treba da uradi. On ohrabruje glumca da kroči na teren koji glumac nije poznavao ili nije često na njemu koračao. Reditelj, potom, uređuje ono što mu je glumac ponudio da bi interpretirao dramu. Ponude koje je Boris Komnenić nudio reditelju i kolegama bile su raskošne i jedinstvene.

Njegovo mesto u pozorišnom klubu se znalo i njegovo društvo je bilo visoko cenjeno. Činilo se da Boris Komnenić propušta život izvan pozorišta. To, naravno, nije bilo tačno. On je sve što se dešava u državi jako dobro znao, ali se nije uključivao u politiku. Kada bi mu to bilo pomenuto ili zamereno, on bi se lakonski nasmejao i odmahnuo rukom. Taj osmeh je mogao da znači: Tamo gde je previše strasti, buke i besa, nije mesto za Borisa Komnenića… Bio bi to prestup nad mojim pravom na samoopredeljenje.

Bio je slobodan čovek, i to od samih početaka do svog kraja. To je bila cerebralna otpornost, kontinuirani čin volje. Sada, kada je umro, čuo sam za ideje dobronamernih prijatelja da organizuju komemorativni skup. On je mrzeo takve povode i, skroman do kraja, sigurno bi se protivio takvom događaju. Ali, ne bi se ljutio kada bi se glumci okupili, pričali anegdote o njemu, popili piće i tako proslavili njegov život. Siguran sam da bi voleo da se čuje i smeh.