Jedne kasnojesenje večeri

I vrelo leto, puno uzbudljivih događaja, najpre je odškrinulo, a onda s treskom zatvorilo svoja vrata, i zatvorilo i nas u rane mračne večeri, prekrivene niskim nebom.

Još samo gnezda toplih domova delila su nas od sveta u kojem je ulice prekrio mokar, od brojnih koraka bljuzgav sneg.

U ta gnezdasta boravišta iza zatvorenih prozora zamagljenih od pare, koja se dizala iz brbotavih lonaca na šporetima, dopirale su radijske vesti o Rusima koji lete u nepoznata prostranstva vasione, dakle, tamo gde se prostire nebesko kraljevstvo.

Stizale su i novine s fotografijama Vostok raketa i ljudima u nekakvim ronilačkim odelima i kacigama, koje su zvali skafanderi.

Novine su na stolove kuhinjskih i dnevnih soba stizale nakvašene, kao da su i njihovi raznosači bili mokri do gole kože, ti hrabri kuriri s vestima iz spoljašnjeg sveta, koji su se na biciklima probijali kroz guste zavese mokrog snega.

Jedne takve, kasnojesenje večeri u novinama se našlo i ime Helene M. Kosmonauti na prvoj strani, a njeno ime na poslednjoj, u takozvanoj crnoj hronici, tih mračnih večeri još zanimljivijoj od vesti o Rusima koji lete u nebo.

Pored njenog bila su i imena Jožefa D. i Ljuba V.

Sa inicijalima umesto prezimena, jer se o ljudima koji su osumnjičeni za kažnjiva dela ne sme govoriti dok im se ta dela ne dokažu.

Kao da čitaoci novina nisu već znali ko je u pitanju: Svi smo znali, kaže Danijel, da je reč upravo o mladoj gospođici Heleni, koja se tog proleća uselila u prazan stan u prizemlju.

judi uvek znaju sve o svima, bez obzira na to da li je u pitanju selo ili grad, mala ili velika zemlja.

Ali, to je bilo u jesen.

Kada je došla, bilo je proleće.

Uvek sam se čudio, nastavlja Danijel, zašto u onim ruskim knjigama koje mi je pozajmljivao profesor Fabjan, piše da je junak romana doputovao kočijom u mesto bez imena.

Na primer „u mesto N, koje se nalazi u guberniji N.“

Možda zato da čitaoci ne bi u romanu prepoznali stvarne ljude i događaje, ogovarali ih, lažno saosećali s njima ili im se čak podsmehivali.

Svakako mi se činilo neobičnim.

– A ko bi mogao da ih prepozna u beskrajno velikoj Rusiji, čak i kada bi napisao pravo mesto gde su kupovali i prodavali mrtve duše? upitao sam profesora Fabjana. Ko bi to znao?

– Možda si u pravu, rekao je profesor, u našoj maloj zemlji svi se znamo, zato ti se to čini neobičnim. Ali pomisli: zar nije možda pisac time hteo da kaže da bi to moglo da se dogodi bilo gde u njegovoj velikoj zemlji?

Upravo to želim da kažem i ja, kaže Danijel, moglo bi se desiti među ljudima bilo gde u našoj zemlji, tako su živeli i takve stvari su se dešavale u ovom svetu koji sam video i koga više nema.

I ja bih, kaže Danijel, kao i onaj ruski pisac, najradije počeo da pričam kako se sve to dogodilo u nepoznatom mestu M., u jugoslovenskoj guberniji S., jednog leta posle rata, tokom nekoliko meseci između proleća i jeseni te godine – dakle, nekada davno u dvadesetom veku.

Žena s koferima se tog proleća dovezla jutarnjim vozom iz Koruške.

Ime joj je bilo Helena.

Ali to smo saznali tek s jeseni iz novina, kada je pisalo Helena M.

Do tada je za nas bila samo gospođica Lena, tako nam se predstavila.

Za mene veoma ljubazna gospođica, koja je pekla kolačiće.

Za Pepija, dakle, za Jožefa D., poštovana gospođica Lena, a potom vrlo brzo: moja Lena.

Svet koga još nema i koji će nastati pred našim očima, od neba do zemlje preliven je dubokom tišinom.

U taj svet ulazi priča koja stoji na tako čvrstim temeljima kao što su to dečije sećanje i njegova mašta.

Zato je i jednom i drugom dom istovremeno i u snovima i u stvarnosti.

Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović

Autor je najznačajniji i najprevođeniji savremeni slovenački romansijer i pripovedač, čiji je novi roman „Na početku sveta“ upravo objavljen u izdanju Arhipelaga.