Jednog Hansa sa ljutim sosom

Za političare predstavljam uzoran primer uspešne integracije, za nemačke muškarce zabranjeno, egzotično voće, a za nemačke žene razlog zbog kojeg one mrze svoju kosu. U oglasu lične prirode samu bih sebe opisala kao „rasnu južnjakinju vatrenoga temperamenta i širokih kukova“. Ali, ne, moje ime ne znači rosom ovlažen suncokret sa anadolijskih brežuljaka koji se budi u svitanje. Moje ime nema nikakvo značenje.

Novinarka sam, što znači da mnogo radim, imam malo novca i još manje slobodnog vremena. Ne nosim maramu oko glave i nisam u prinudnoj bračnoj zajednici, zbog čega i dalje nemam supruga. Ponekad za vreme godišnjeg odmora otputujem negde, uglavnom u Tursku, gde mi roditelji imaju vikendicu i gde me rođaci redovno dočekaju rečima: „Da li si najzad našla nekog Hansa?“ Ukoliko se, pak, desi da mi porodica baš u to vreme nije u Turskoj, odem do njih u Duizburg, gde takođe imaju kuću i gde me takođe svaki put dočekaju istim rečima: „Da li si najzad našla nekog Hansa?“

Dozvolite mi da Vam predstavim svoju porodicu. Ovo je moj otac, po čijim se zelenim očima nikada ne bi reklo da je Turčin, no koji zato u toku svih godišnjih doba pravi roštilj u bašti. Moj bi otac više od svega voleo da može da bude glava porodice, ali mu četiri ćerke, šest unuka i njegova anadolska punokrvna žena, nažalost, ne pružaju mnogo mogućnosti da se u toj ulozi i ostvari. On neprestano oseća nostalgiju za domom, koja varira u odnosu na trenutno mesto njegovog boravka. Kada je u Nemačkoj, kuka zbog lošeg vremena, vodenkastog paradajza ili bezdušnih Nemaca i po ceo dan priča kako mu se ide u Tursku. U zemlju za koju on, međutim, zna kako izgleda još samo u toku leta. Zime provodi u Nemačkoj, jer u njegovoj kući u Duizburgu centralno grejanje mnogo bolje radi. Tu sanjari o plavom moru i plodnoj zemlji svoje bašte, čezne za mujezinovim pozivima na molitvu, mirisom bazara i srdačnošću ljudi sa kojima u svako doba može da proćaska na ulici.

Moja je majka, po pitanju doma, nešto opuštenija od oca. NJoj je, dokle god ima dovoljno turskih piljara, mesara i supermarketa u kojima može da nabavi namirnice za svoje mnogobrojne obroke, potpuno svejedno u kojoj se zemlji nalazi. Tek ponekad, kada isuviše dugo ostane u Turskoj, oseti da joj nedostaje Aldi.

Ko god da nam uđe u kuću, osim sa mojim roditeljima, neizbežno mora da se upozna i sa orijentalnim uređenjem našeg stana. Naša dnevna soba jedinstveni je krajolik pun sofa. Otac se busa svojim mercedesom, a majka svojom kolekcijom kauča. U njenom se vlasništvu nalaze dve sofe za spavanje, jedna trosedna i jedna dvosedna sofa punjena sunđerom, i dve fotelje sive i braon boje sa floralnom mustrom koje idu uz njih. U dnevnoj nam sobi, duž čitavog jednog zida, stoji i ormar sa rasvetom i u njega ugrađena vitrina, čije je staklo takođe ukrašeno cvetnom mustrom. U vitrini majka čuva čaše za čaj sa zlatnom ivicom, čaše za moku sa zlatnom ivicom, vaze sa zlatnom ivicom, kao i tuce okvira za slike sa zlatnom ivicom, u kojima su zalepljene fotografije različitih predstavnika naše mnogobrojne porodice. U četiri metara dugačkom ormaru poziraju tri servisa za kafu, tri seta poslužavnika, ekspresni lonci i nekoliko teflonskih tiganja.

Ja sama do te mere sam bila navikla na taj enterijer, da ga godinama uopšte nisam ni primećivala. Tek sam u dvadeset i nekoj, kada sam u kuću počela da dovodim prijatelje iz meni paralelnih svetova, shvatila u kojoj se meri on razlikuje od enterijera tipičnih za Nemačku. Slično je i sa nemačkim jezikom, koji govore moji roditelji. Moja majka ne voli konsonante. Teško joj je da izgovori dva konsonanta jednog za drugim. To je zato što su oni u turskom jedva prisutni, a i kada jesu, onda samo na kraju reči. Kako bi bar donekle prikrila ovaj svoj problem, majka je između konsonanata počela da umeće vokale. Ona ide u Kelin, stanuje u Dizburugu, njene se ćerke isuviše često gledaju u šipigelu, naš ujak živi u Šututgartu, naša bratičina u Nirinbergu, njen bi sin Mustafa dok vozi morao da gleda ispred sebe na šitarase, dok kada moj otac upali auto i nagazi gas, na sve strane zapršti šitajne.

Prevod sa nemačkog: Marija Ančić

Autorka je poznata nemačka književnica turskog porekla koja će se publici predstaviti naredne nedelje na 7. Beogradskom festivalu evropske književnosti.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs