Jednom je Genadij došao sa ceduljčetom.
Dugo ga je držao među prstima, posle nije izdržao:
– Ovu pesmicu… pa, napisao sam, uglavnom. Da je čujete?
Poeziju i pesme su pisali mnogi u Piljovu, zato se nisu naročito ni začudili. Mada to nisu očekivali od Genke – nikad nije voleo liriku, podsmevao se.
– Hajde, hajde, Geno!
– Šta…
Ućutali su. Gledali su u stranu ili u pod, da ga ne zbune.
– Šta ti je, Geno?! Dobro je…
– Ama nije o tome, kažem vam. Nije stvar u oligarsima, ni u brani, aluminijumu… I nije čak ni u tome, što smo mi izgubili zavičaj. Ne smuči mi se od toga.
– Nego od čega? – pitao je suvo starac Merzljakov.
– Nije nama žao samog sela. Dobro – popravio se Genka čim je uhvatio poglede ljudi – meni, govorim o sebi… Nije mi žao samog sela i tog seoskog života nego… Tamo sam živeo, žudeo za ovim, za onim. I evo, dospeo sam u nešto drugo, i osećam – izgubio sam zaštitu… Ne tu, u smislu da su me otrgli od zemlje nego… nego neku drugu… Kako da vam objasnim?…
– Pa, da, Geno – kazao je Brjuhanov – razumem te, izgleda… Pročitao sam ovde jednu priču: tridesetih godina su izgradili elektranu na Volgi, i tamo su potopljene ogromne teritorije, preselili su stotine hiljada. I u kompjuteru sam našao dokument da je više od dvesta osoba odbilo da se iseli i potonuli su.
– Ne trabunjaj!
– Hm! – raširio je Genka listić. – Sad ću…
Samo u koje će države
Poteći jeftina struja iz Sibira?
I jeftin aluminijum
Čije će sanduke popuniti?
Svi smo, o, Gospode, ovnovi,
Nemamo ni časti, ni pameti!
Kraj sedeljkama obeležio je ovaj slučaj.
Okupili su se, kao i obično, i razgovarali. Barem jednom su se setili nečeg zabavnog. Pričali su priče u krugu. Smejali se. I tada – zvono na vratima.
– Viktor, sigurno – digao se Ignatij Andrejevič sa hoklice. – Obećao je da će doći danas.
Pred vratima je stajao milicioner. Epolete starijeg poručnika.
– Zdravo, ja sam vaš opunomoćeni pozornik – predstavio se. – Dozvoljavate?
Ignatij Andrejevič, zbunjen, sklonio se u stranu i pustio ga.
– Ulajev Ignatij Andrejevič? – i ne čekajući odgovor, pozornik je ušao u sobu, na glasove. – Pozdravljam vas… Zadimili ste. – Nije konstatovao nego kao da je stavljao primedbu.
LJudi su ućutali i zurili u došljaka. I svakom se učinilo da su ga zatekli u nečem nezakonitom, u najmanju ruku – rđavom, što zaslužuje osudu.
– Pa šta? – upitao je Aleksej Brjuhanov, posle skamenjenosti.
– A, evo stižu nam signali, i dužan sam da proverim. Javljaju mi da se ovde stalno održavaju sastanci.
– Sastajemo se, zemljaci smo, sećamo se – rekao je Ignatij Andrejevič, čim mu je došlo u glavu da je on ovde domaćin. – Šta je tu sporno?
– A razumem – klimao je glavom pozornik, ali tako kao da im ne veruje. – Razumem… A u isto vreme ja sam obavezan da proverim. Pogotovu što situacija u zemlji nije baš jednostavna, pojavljuju se razne snage… Čuli ste da su u Moskvi otkrili zaveru? Niste?… Na televiziji stalno prenose: grupa lica je planirala da obustavi Transsib, da digne robijaše u Angarsku kako bi napravili nerede… Sastajali su se sa raznim mračnjacima iz inostranstva… Uhapsili su ih, saslušavaju, traže jatake… Blogeri, svakakvi separatisti su digli glavu…
– A ko su separatisti? – upitao je Ignatij Andrejevič s podsmehom, imajući na umu reč „separator“.
– Koji žele da se odvoje. Kako bi, na primer, Sibir bio zaseban.
Ženjka Gluhih se šaljivo obradovao:
– A i ne bi bilo loše…
– Opa! – kao da su oparili opunomoćenika. – Nisu vam potrebne te izjave. Zbog njih sada može da se zaglavi… Tako da – pogledao je opet u starije ljude koji su sedeli u sobi, izubijani, zbrčkanih, napetih lica – tako da vas, građani, molim da budete malo oprezniji. Dogovorili smo se?
Oni su bezvoljno klimali glavom.
– A vi ste – okrenuo se pozornik Ignatiju Andrejeviču – gazda stana, kako ja shvatam.
– Aha.
– Kod vas ću, ako dozvolite, da navraćam. Vi ste samac, stariji čovek. Šta ako se odjednom…
Kada je on otišao, malo su se bunili, nasmejali. Tu posetu su shvatili kao neki nesporazum, vic. Ali od tog dana su sve ređe i u sve manjem broju dolazili kod Ulajeva. A posle mesečak dana žurke su potpuno prestale.
Ne, nije da su se ljudi uplašili milicionera i njegovih predostrožnosti nego im je postalo nekako neprijatno, neiskreno. NJegov upad ih je slomio, ubio im toplinu. Pa čak im je i tuga od uspomena postala nekako izveštačena, odglumljena.
Prevod s ruskog: Radmila Mečanin
Autor je poznati ruski romansijer čiji je roman Područje za potapanje objavljen na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.
_________________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
