Jelena Bogavac: U našem društvenom sklopu koji je ceo zaključan u nasilju, biti žrtva je nešto najnormalnije, s tim se živi

Ovaj komad, kako u najavi kaže rediteljka, nastao je kao pokušaj da se rekonstruiše jedno lično sećanje koje se otima, opire i potiskuje, traumatsko sećanje koje leprša po glavi jedne devojčice i ostaje neimenovano i osporeno, zaključano u jednom malom gradu u Bosni i Hercegovini – gradu koji sa sobom vuče u ekstazu i ponor istovremeno.

„Bruklin i mačke u kontejnerima“ je, kako objašnjava, ljubavna priča o silovanju, vestern o traumi za poneti, melodrama o bolu strpanom u kofer…, a na naše pitanje sa koliko se emocija jedna takva drama stavlja na scenu, i koliko se može napraviti distanca od tolike patnje junaka o kojima govori, Jelena Bogavac kaže da je njoj, naravno, „skakao stomak“ sve vreme rada na ovoj predstavi.

– Mnogo je bilo i lepo i teško, divna ekipa se okupila, proveli smo fenomenalnih mesec i po dana zajedno. Meni je prvo bio fantastičan susret s Vidom Davidović, koja je sjajna spisateljica,i istovremeno i jako dobra dramaturškinja. Mi smo, u stvari, uzele njenu dramu sa treće godine studija i od nje počele da pravimo tekst za predstavu u odnosu na novopazarski ansambl, tako da je ona praktično napisala novu dramu.

I čim se tako piše i radi onda moraš da si „triple“ uključeniji i kao pisac, i kao dramaturškinja i kao rediteljka. I onda i od glumaca imaš veći zahtev, jer za njih kreiraš kroz proces. Uspeli smo da iskreiramo vrlo zanimljiv tekst, i jakomi je drago zbog toga – kaže Bogavac.

– Ali, kako je to strašna tema, a Vida u nju kreće iz neke lične, biografske priče, onda je to sve nas uvuklo u dečje biografije koje se obrađuju u tekstu, uslovno rečeno u dečja sećanja, i kad se to desi sve je onda jako naporno, jer te srce tera.

Kako ističe Jelena Bogavac, „Bruklin i mačke u kontejnerima“ govore o toliko teškom stanju, o vrsti traume koju je verovatno svako od nas doživeo na neki način ili je bio blizu nje, a ko kaže da nije, verovatno laže.

– To je trauma koja se naročito dešava u našim društvenim okolnostima, i sa ovom dramom bili smo u poziciji da sa empatijom uđemo u nekoliko likova, i do samog izvora društvenog nasilja u pojedincu – kad treba da opravdaš nasilnike ili da opravdaš i žrtvu negde, uslovno rečeno, jer žrtvi ne treba opravdanje, ali da nađeš mehanizme kako se psihološki tretiraju takvi užasi i društveni poremećaji.

Ništa nismo lagali, ova predstava je psihiološki realizam. Glumci igraju savršeno precizno, sa „četvrtim zidom“, što znači da nemamo nikakve formalne iskorake unutar predstave, osim što stalno „klizimo“ između prošlosti i sadašnjosti i stalno menjamo ta dva plana, da bi držali onaj koncept po Aristotelu, „u jedinstvu“.

U predstavi „Bruklin i mačke u kontejnerima“, kako objašnjava rediteljka, tretira se susret jednog društva posle deset godina u kafani, i noć u toj kafani, u kojoj isplivaju razni sadržaji, intimni i društveno angažovani, dnevno-politički, suštinski i ljudski.

Na pitanje koliko je i taj najintimniji plan posledica svega onoga što smo živeli poslednjih trideset i više godina, posebno našeg patrijarhalnog društva u kojem se ni žene ni muškarci često ne snalaze – ne znaju da li treba da budu nasilnici da bi bili „pravi“ frajeri ili je muževan muškarac onaj koji je nežan i otvoreno pokazuje ljubav, Jelena Bogavac kaže:

– Bukvalno je takva predstava i kako se, u stvari, ljudi koji odrastaju i žive u tim slovima zbunjuju, kako je mlad čovek zbunjen jer ne može da odabere psihoiloške „alatke“ prema drugoj osobi, i kako gomila ličnih grešaka kreira taj društveni sklop koji je ceo zaključan u nasilju. Radeći na njoj ja sam otključala i srce i razum za sve doživljeno u poslednjih trideset godina što se zove moja mladost, i u tom kontekstu „srca na terenu“, i sa strašnom iskrenošću u odnosu na svoja intimna sećanje, krenula sam u susret njihovim.

– Imala sam utisak da smo i Vida i ja zajedno rešavale i svoju ličnu traumu na neki način, a sada je ta trauma multiplicirana unutar jedne opšte društvene traumatizacije. To je bio komad o lošem iskustvu jedne devojčice koja je žrtva patrijarhalnog sistema koji je uspostavljen tako da je zaključan sam u sebe, i po kome je biti žrtva nešto najnormalnije. S tim se ide dalje, to je odrastanje, i s tim se živi.

Ali, nas je jako zanimalo da tih šestoro ljudi koji učestvuju u komadu i predstavljaju različite karike tog sistema, psihiološki obradimo. I to sa ogromnom empatijom i za nasilnike i za društvo koje ne reaguje, koje nije dobro osposobljeno da ti pomogne, koje te tera da ćutiš, koje stvari zove pogrešnim imenima i koje, u stvari, vaspitava žrtve. I jako nas je zanimalo da sa ličnog plana probamo da napravimo presek šta se u toj jednoj društvenoj zajednici događa na nekoliko planova, ne samo u jednom.

Najteže i najuzbudljivije mi je bilo da nađem vrstu socijalne empatije za ljude koje ne mogu da podnesem, koji su u stanju da počine najgore, najkriminalnije i najružnije stvari u etičkom i moralnom kontekstu u kome sam vaspitana.

A zapravo su i oni sami žrtve, i onda oni iz tog sistema dalje dolivaju „ulje na vatru“, i ta stvar se podgreva, podgreva, i odlazi u beskraj. Mi sada to možemo da gledamo i potpuno dnevno angažovano u smislu da postoje programi u koje se ulažu novci za edukaciju mladih, da društvena borba protiv nasilja mora da bude jača i bla, bla, bla…, i da bi tada bilo drugačije – navodi Bogavac.

– S druge strane, čini ti se da je problem nasilja toliko duboko ukorenjen u mentalitet društva da skoro kao da nema rešenja. I onda imaš utisak da je to što si ogoleo tu situaciju i pokazao je doslovno i strašno iskreno na sceni, skoro psihorealistično, da si već napravio neki korak u ličnoj borbi da se stvari promene na bolje. Ukazati na fenomen, razgolititi ga i pokazati ga kakav jeste, ako si pozorišni umetnik, to je već dve trećine tvog mogućeg angažmana da se boriš protiv nekog društvenog zla.

Na naše pitanje koliko jedno raspolućeno društvo koje zapravo i ne zna ukom pravcu ide, definiše i naš najintimniji, najličniji svet i odnose koje stvaramo, Jelena Bogavac ističe:

– Ne događa se jedno društvo samo od sebe, nego je društvo skup nas pojedinaca, i ne znaš nikad šta je starije, „kokoška ili jaje“. Ali, stvar je u ciklusu, i vrti se sve brže, očigledno – kaže Bogavac.

Fenomenalni ansambl

O predstavi “Bruklin i mačke u kontejnerima” važno je da se kaže, navodi Jelena Bogavac, da je na njoj okupljen fenomenalan novopazarski glumački ansambl.

– Radili smo jako dobro, i baš bih da skrenem pažnju na njih kao na jednu autentičnu pojavu na regionalnoj sceni, jedan ansambl koji se praktično razvio iz nule, najmlađi u zemlji, a koji ima veliku strast u odnosu na pozorište, rekla bih detinji zanos i strast u odnosu na pozorišni proces i delo koje će iz njega izaći.

Njihova radost stvaranje je zarazna, odjednom osećaš da radiš pravu stvar i da ta predstava ima svrhu, što je jako bitno. A često mi se događa da nailazim na hladne ljude, koji glumu objašnjavaju kao svoju „radnu obavezu“. Ovde je ogromna strast, kakva bi u pozorištu morala uvek da bude – ističe Bogavac.

U strastvenom ansamblu Regionalog pozorišta Novi Pazar su Rifat Rifatović, Ema Muratović, Dušan Živanić, Kristina Jevtović, Lemana Bećirović Binjoš, Haris Šećerović.
Kostime i scenografiju predstave potpisuje Aleksandar Kovačević, audio i video rad Igor Marković, a scenski pokret Aleksandra Veljković.

Kako su se dvoje užasno voleli, baš užasno…

Izvedbena verzija ovog teksta za Regionalno pozorište u Novom Pazaru prebacuje lični na kolektivni plan, tako da trauma ne postaje samo trauma devojčice, već kolektivna trauma društva, mutnih međuljudskih odnosa i propalih odnosa u mestima koja „čine ljudi“ (a pitanje je i šta se dešava kad ljudi prestanu to da budu).

Smešteni u dobro poznatu kafanu i u krug starih prijatelja, junaci preispituju zajedničkim sredstvima sećanja, strahove i očekivanja, velike ljubavi i male smrti. U jednom trenutku opraštaju. U jednom trenutku ne zaboravljaju. Mrze i vole. Šta je od toga važnije – postavlja se pitanje“.

Kako je objasnila rediteljke Jelena Bogavac, „Bruklin i mačke u kontejnerima“ je o tome kako je jedna devojčica rekla ne i pristala na sve. Kako je posle razbila izlog kafane koferom i pobegla. O tome kako je jedno izvini rečeno prekasno. O tom jednom mnogo zgodnom tipu koga je alkohol razvalio. Koji je klasičan siledžija mekog srca i nesrećnog detinjstva.

„To je priča o tome kako su se to dvoje užasno voleli. Baš užasno. O tome kako jedna mama pije, a jedan tata se bije. O noći u kojoj su se neki ljudi napili u kafani i sećali mladosti. Noći kad su popili sve što je bilo u kafani, na crtu iz mladosti i sutra nisu platili ništa. Jer je račun bio preveliki. O toj ženi isto, što drži već godinama tu kafanu i veliki je laf – zaboravlja dugove.

Ona mnogo dobro peva ima dobre noge i dobra je ko lebac – kad joj prekipi psuje, posle pije, posle plače, posle se našminka… I o tom njenom „dečku“ od pedeset godina koga lebom hrani. Koji je bio dobar dasa pravi šmeker al sad je dosta propao. Al njih dvoje su nokat i meso, pravi par. Grebu se pa se maze kao neke mačketine. Iz kontejnera“, istakla je rediteljka.

Ovo je priča i o tome, navela je Bogavac, kako je jedna beba prespavala noć u kafani u kolicima naslonjenim na zvučnik i kako su treštali narodnjaci dok su mama i tata slavili petnaest godina mature.

„O toj noći koje se beba neće sećati naravno, bila je mala. I bolje, jer te noći mama joj je pila leksilijume i votku, igrala na stolu i dobila šamar od tate. Tata se tolko kažu napio da nije mogla da utera kolica sa bebom u stan, nije otišao ujutru ni na džoging, ni na posao – dan mu je potpuno pukao i bio je mamuran. Zvuči poznato? Vestern o traumi za poneti. Melodrama o bolu strpanom u kofer. Tragedija jednog duboko istraumiranog društva…“.