INTERVJU Jelena Đokić: Otupeli smo, otuđili se, nema zajedništva, svako gleda svoju kosku da glođe između svoja četiri zida

Jelene Đokić pokupila je odlične kritike u hrvatskim medijima za glavnu žensku ulogu, lik Nine Štefančić.

– Pokušavam s prijateljima i familijom da izverbalizujem šta mi se desilo, čini mi se da nikada nisam imala mirniju premijeru, s obzirom da sam prvi put gledala film sa publikom, u predivnoj Areni. Sve je nekako leglo i klizilo, bila sam presrećna kako je publika pratila film, kako su nas slušali, na kraju i voleli. Toliko sam uživala, sve je bilo toplo, ili sam valjda porasla pa više nemam tu vrstu uzbuđenja i nesigirnosti. A to je bila moja prva premijera u Areni, ikada, i ima toliki značaj da ostaneš mali i ponizan pred veličanstvom i filma Rajka Grlića i same Arene, nekako se osećaš kao mali deo toga i ne smetaš – kaže za Danas Jelena Đokić.

Jedna od naših najboljih pozorišnih i filmskih glumica čiju karijeru krase visoka priznanja (Sterijine nagrade, Nagrada „Miloš Žutić“, „Zoran Radmilović“ za glumačku bravuru, Nagrada za najbolju filmsku glumicu u novosadskoj Areni, Nagrada kritike na Filmskim susretima u Nišu, Zlatna mimoza na Montenegro Film Festivalu…), i saradnja s rediteljima poput Srđana Karanovića, Olega Novkovića, Gorana Markovića, Miroslava Momčilovića, Miloša Miše Radivojevića.., dobila je višeminutne ovacije prepunog gledališta Arene, na svetskoj premijeri filma „Svemu dođe kraj“ Rajka Grlića, kojom je otvoren 71. Pulski festival. U sjajnoj glumačkoj ekipi, uz Živka Anočića i Borisa Isakovića koji igraju glavne junake, Jelene Đokić ima glavnu žensku ulogu, lik Nine Štefančić.

Priča filma koji je „duboko umočen u hrvatsku stvarnost, u kojem niko nije posve čist i nevin“, kako je definisao Grlić, prati uspešnog zagrebačkog advokata Maksa Pintera, koji izlazi iz komfora svoje karijere i života udarajući na svog klijenta, bogatog i moćnog „biznismena“ Dinka Horvata, i to pošto ga je na sudu oslobodio od optužnice za dvostruko ubistvo koje je počinio…
Razgovor za naš list s Jelenom Đokić napravljen je dan posle premijere filma, na Pulskom festivalu, dok se, kako je izjavila, još „skupljala“ od lepih emocija koje je doživela u Areni.

Rajko Grlić je izjavio da je produkcija „Svemu dođe kraj“ žanrovski odredila kao romantični triler, ali mi zapravo vidimo jednu beskompromisno kritičku sociopolitičku dramu unutar koje se dešava ljubavna priča, koja je takođe teška. Kako ste vi doživeli film?

– Kapiram nameru prodkcije da tom odrednicom privuče narod da dođe u bioskop i plati kartu, i to razumem. Ali, ne bih se baš složila s tim da je ovo romantičan. Jeste teška ta ljubavna drama, to su ljudi koji su jako nesrećni, prosto polupani. Vezani su zajedničkom prošlošću, u jednom trenutlk život ih je razdvojio njihovim odlukama, i sada ih nalazimo kao odrasle figure koje pokušavaju zajednički da se izbore za nešto što je prosto nemoguće. Ali, upravo ta ljubav, zato to suštinski negde jeste ljubavni film, prvenstveno je jako lekovita za njih oboje, a onda i za društvo i tu njihovu zajedničku borbu za istinu. To je po meni poenta, i ono što duva vetar u ovaj film publici, uz sav taj muk koji nosi, jeste da je to pravo da živš u istini sa sobom nešto što je najznačajnije u životu.

Ova priča se vezuje za Krležino delo „Na rubu pameti“, nastala je po tim motivima, i ja sam iz njega izvukla jedan citat i na samom početku rada ga pročitala Rajku. Rekao je, da, o tome se radi. Ja ću sada prosto samo parafrazirati Krležu: Svaki čovek je neka pesma, i samo kad se usudiš, ma kako ona bila banalna, melanholična, kao i sam život uostalom, ali kad se usudiš da je sviraš neizvostavno kod tebe počinje koncert. Mislim da je upravo to ono što je božansko u nama, među nama, to pobuđiivanje zajedništva. Koliko god je ovo ljubavna priča između to dvoje ljudi, mislim da je toliko ljubavna i lekovita za druge ljude, za narod, za sve nas izranjavane ovih godina unazad.

Ali i ta bliskost, i dirljiva i moćna ljubavna priča između Nine i Maksa, bez obzira što se na početku filma poentira i erotska strast koja ih veže, suštinski ipak počiva na nekim moralnim premisama koje oni dele. Koliko nas ljudske vrednosti realno vezuju i čine bliskim u životu?

– Mislim da smo se otuđili. Prosto, biti čovek u samom sebi, a to je ono što sam maločas pominjla, podrazumeva da zaista živiš u istini. Nažalost, od društvenih mreža, instagrama, medija i ne znam sve čega još, dolazi do sve veće distance među ljudima. I svi igramo neke Avatare, i svi se predstavljamo za nešto, i totalno smo u neskladu sami sa sobom, a onda normalno da smo u neskladu i sa životom kao takvim. Prolazi nam život dok igramo neke likove, a da smo toliko daleko od sebe samih. I sama se trudim da ne podlegnem tome, ali prepoznajem koliko likova ja dnevno odigram zarad nečega, što kao kao majka, što kao komšinica, koleginica…Trudim se da budem ljubazna u svemu, jer negde mislim da će ljubaznost spasiti svet, ali vidim koliko zarad svega toga anuliram i sebe samu i istinu.

Šta je vama lično najuzbudljivije u liku Nine Štefančić, žene koja muškarcu koga voli daje bezuslovnu ljubav, uprkos svim emotivnim modricama koje od njega nosi još iz mladosti?

– Ninu je na početku filma kao katrijatida i kao lavica sigurna u sebe, a onda već u sledećoj sekundi vidimo njeno totalno survavanje iz sve snage, totalni raspad od onoga što je nekad doživela u toj ljubavi. Svesna je da sada gubi sve konce koje je imala u rukama kad se Maks ponovo pojavi, i da više ništa ne može protiv te ljubavi koju oseća, iako su emotivne rane koje nosi jako duboke, a koje i svi mi imamo, bez obzira koliko pokušavamo da ih prikrijemo. Dovoljno je da se Maks Pinter samo pojavi pod njenim prozorom i da u njoj krv ponovo prošiklja, to je ono što je u Nini najdivnije i najuzbudljivije.

Inače, ja sam ovu ulogu od Rajka dobila na kastingu, i činjenica da me je izabrao dala mi je podstrek. Rajko ima neverovatnu energiju, već neki četvrti – pet dan ja sam ga zvala Dečko Rajko, on je mene nazvao Cunami, jer kad krenu noćna snimanja i kad ekipa već polako gubi dah i koncentraciju, on je taj koji nas podiže svojom snagom i duhom. Svi smo bili baš dobar tim za surfovanje po njegovim uzbudljivim, turbulentnim talasima.

Sukob s jednim od „stubova hrvatskog društva“ Maksa čini nepoželjnim čovekom koji sve gubi, poslovne partnere, klijente, ženu… Ali, ljudi koji odustaju od života u laži i svih udobnosti i egzistencijalne sigurnosti koje one nose, hrabri da se bore za istinu, u realnosti su retki ekscesi. Šta je to što nas zaustavlja – kad razgovaramo vidimo da je puno nezadovoljnih ljudi oko nas koji žele pravednije i poštenije društvo, lični život, ipak, ništa se ne dešava?

– Maks Pinter i Nine Štefančić su baš ekscesi, ali zato ti retki ljudi izbor za umetnička dela. Jer, teško je, mnogo je teško biti spreman na tako velike životne odluke. Mislim da smo mi negde i otupeli, da svako gleda tu svoju kosku ako ima da glođe između svoja četiri zida, uplašeni da i to nešto malo ne izgube. Okruženi smo nekim tržinim centrima i nekim kao mogućnostima izbora, ali sve je to nametnuto, zapravo, kao da ti je nametnuto i šta želiš I šta voliš. A kad to prihvatiš, više to nisi ti, nismo mi.

Da li je najveći problem ta naša adaptacija na zlo, na sebičnost, nevaspitanje, prostotu, na kriminalce presvučene u ozbiljne biznismene i „sposobne“ ljude kao što je Dinko Horvat, koji su u tonama svuda oko nas?

– Lako smo pristali, uvek smo se nekako pitali i povlačili pred tim strašnim okolnostima u našem društvu, to je prosto pravilo kao takvo, ali sada je uništenje svih ljudskih i moralnih vrednosti baš nekakao uzelo maha previše, kao da nema kraja. Ima, naravno, normalnih i čestitih ljudi čiji se glas danas čuje, koji poput Maksa u ovom filmu takođe mnogo toga rizikuju. Ali, mislim da nam je i to dato da sve glasova čujemo, prosto, tako je bučnije, i negde je lakše, jer se sve oko novca vrti. Ali, kad se malo isklljučiš iz svega toga i kad preusmeriš pažnju na nešto drugo, ma kako to možda u ovom trenutku paradoksalno zvučalo, život je lep, i svet je dobar.

Vidimo da je i na zapadu, koji nam je još do juče bio primer tradicije demokratskih instutucija, zakona, građanskih sloboda…, masovni trend beskrupuloznih ljudi koji itekako haraju. Koliko vas to lično uznemirava?

– Prevashodno me uznemirava kao majku, šta sad ja svoju decu da učim i šta njima da kažem. I opet se vraćam na ono isto – mnogo smo mali, a s druge strane, i nismo. Jer, i od samo jednog čoveka lančana reakcija može da krene, i ti glasovi pobune, ujedinjeni, moraju da se čuju. Ja sam uvek za zajedništvo, ima ono prelepo kad se piše ZA, da smo svi zajedno i jedno u težnji za istinom. Mislim da to može vratiti veru i smisao u život. A svojoj deci mogu samo svojim primerom da pokažem put, i oni to vide.

Što se tiče mog odnosa ka njima, samo želim njih da čujem, da mi oni kažu šta hoće u životu, ne da im namećem. Ja jesam roditelj dva potpuno različita bića, i mislim da je jako važno da svako od njih živi u svojoj istini i u skladu sa sobom – da ne igra neke igre, da ne bude nešto zarad nekog, ili nečijeg interesa, nego zato što je on to biće. Mi smo svi užasno spakovani i svi smo u nekim kockicama, prosto nestaje individualnost, nestaju sopstvene želje, postaješ kakofoničar. I onda mi je vrlo važno da se taj odnos koji postoji kao roditelj i kao dete, svede na neku tišinu i da se prosto čujemo. Tada viidim koliko i ja rastem kao osoba, i koliko mi je lakše što ću prihvatiti nešto što apsolutno nema veze sa mojim bićem.