Jelena Đokić: Kad se vratimo svi s mora, da se konačno digne ustanak protiv Rio Tinta

Kako ističe„cepa i u pozorištu“, a na pitanje zašto u filmovima ima tako malo nosećih ženskih uloga i uz zapažanje da je „78 dana“ u tom smislu retkost jer igraju tri devojčice različite dobi i majka, Jelena Đokić konstatuje da je to stara priča ali da nju to i ne kači.

„ To je već stara priča… Sreća je u tome što je „78 dana“ donekle bio inspirisan Emilijinom intimnom pričom. Ona jeste bila sa mamom, tri sestre i imali su snimljene i sačuvane VHS kasete sa sličnim pričama. Srećom po fim, pa nije imala braće (smeh)… Pa, ovo jeste muški svet, no moram da priznam da to mene baš i ne kači. Igram glavnu žensku ulogu u novom filmu Rajka Grlića „Svemu dođe kraj“, čija je premijera bila na Pulskom festivalu. I u pozorištu cepam! Sve se više budi ta ženska reč. Ima mnogo mojih koleginica koje dobro i lepo rade, ali to nije toliko medijski propraćeno, jer ne igraju u blokbasterima. Ali, na tome s namerom treba raditi, i buditi žensku reč. Da se ženska misao i žensko srce čuju, jer jesu drugačiji“, kaže Jelena Đokić u intervju za Nova rs. koja se, kao majka i u privatnom životu, oseća kao alfa i omega.

„Dok pričam sa vama moja deca nisu pored mene, ali to je neraskidiva veza, ljubav kad konstantno misliš o nekom, bez obzira da li je kraj tebe. I brineš se, iako znaš da je sve u redu. Majka je uvek tu, spremna za eventualno posrnuće i suze svoje dece, i najradosnija je kad su i oni srećni“, kaže Jelena Đokiću intervju za Nova. rs. u kome je pozvala gledaoce da pogledaju film Emilije Gašić „78 dana“ jer je „nov, drugačiji, vraća nam veru u nežnost, povezanost, porodicu.

„Čak i kad se dese čarke i svađe, shvatimo da je to u suštini ljubav. Nema ovde onih ustajalih, prečestih priča i opštih mesta – ulice, kriminala, policajaca, politike… Film „78 dana“ vraća veru u umetnost i u ljude“, ističe glumica za ovo ostvarenje koje je na 31. Festivalu evropskog filma Palić , trijumfovalo odnevši dve nagrade.
Prethodno, 78 dana je nagrađen na nekoliko festivala u Austriji, Poljskoj, Valensiji, Makedoniji, na Kipru .
Jelena Đokić ističe da joj je mnogo drago zbog nagrada, a posebno zbog Emilije Gašić:

„Sve je ovo njena ideja. Da imate ovakav pristup? Ništa slično nisam videla – da ceo film izgleda kao iznenada pronađena video kaseta. Iako smo imali vrhunskog direktora fotografije iz Kolumbije na setu, film su snimali svi – i deca, i mi stariji rukom, a ona se trudila da sve izgleda što „prljavije“. Tu vrstu autentičnosti osmislila je Emilija. To što je uspela da uradi u montaži i da sve spakuje u sat i 20 minuta je fascinantno jer je bilo materijala za petočasovni film. Kada se neko usudi na tako hrabar čin, onda i mi svi lako poverujemo. A kad još stignu nagrade, samo mogu da poželim da Emilija što skorije snimi novi, drugi film. Nagrade su joj vetar u jedra“, smatra Đokić.

Film „78 dana“ započinje marta 1999. godine, u jednom malom mestu u Srbiji. Nakon početka NATO bombardovanja i očeve mobilizacije sestre Sonja (17) i Dragana (15) započinju video dnevnik. Dani prolaze dok snimaju prirodu oko sebe, noćno nebo tokom vazdušnih napada, zadirkivanje svoje sedmogodišnje sestre Tijane, majku Nadu… Ali, mnogo toga se menja kada misteriozni tinejdžer i njegova stidljiva, mlađa sestra stignu iz Beograda i usele se u komšijsku kuću. Usred bombardovanja rađaju se nova prijateljstva, prvi poljupci i razočaranja…

Budući da su u filmu „78 dana“ scene u kojima ukućani lepe prozore da se ne bi polomili od udara bombi, novinarka nova. rs Jelena Koprivica pitala je glumicu koliko joj je samo snimanje vratilo neki davno proživljeni strah?

– Svi mi nosimo neke ožiljke, a ja sam ih prepuna, pošto sam i dete izbeglica (rođena u Splitu 1977, osnovnu školu završila u Mladenovcu, da bi se potom preselila u Herceg Novi, prim.aut.). Taj neki „survival mode“ naučio me je da je to situacija kroz koju moraš da prođeš. U filmu sam ta majka koja ne rađa strahove, već ih čuva u sebi. Kad oni nestanu, na njoj se vidi šta je sve moglo da se desi. I da bih prikazala radnju morala sam da otključam sve te svoje brave koje sam nekako zapatinirala – prisetila se Jelena Đokić

Upitana koliko film o tih 78 dana bombardovanja, koji su se desili u veku u kom i dva svetska rata, može i danas, u trenutku kada se puca u Ukrajini ili na Bliskom istoku, da služi i kao opomena Jelena Đokić odgovara da je svo to nasilje , koje se zbiva u svetu za nju neshvatljivo.

„Moj mozak ne može da shvati da se proizvodi oružje i da neko puca na drugog čoveka. Ne mogu da razumem, da pojmim da, dok mi na festivalu pričamo o jednom filmu, neko negde drugde puca. Ne mogu i gotovo! Blokirana sam! Ne vidim poentu, ne vidim da bilo šta pozitivno može da proizađe iz toga. Nema tu pobednika, sve je kobajagi. Mi smo odrasli na tim partizanskim pričama, filmovima, na kuririma, Bošku Buhi… Sve misliš – naučili smo nešto iz toga, a ispada da smo se ložili. I da smo jedva čekali da uzmemo puške u ruke i ponovo zapucamo. Sve je ovo besmisleno. A ode lova u tri džepa…“, kaže Đokić

Osvrćići se na saradnju s rediteljem Rajkom Grlićem u ostvarenju „Svemu dođe kraj“, u kom igra Ninu Štefančić i koji će biti prikazan na 30. SFF-u ima samo reči hvale:

„ Rajko Grlić je fascinantna ličnost i nenormalan pokretač. Pravi kapetan od kojeg zavisi plovidba broda. Grlićeva enegrija i konkretnost, jer uvek zna šta hoće, doprinose tome da je rad s njim oslobađajući. Pustio me je da se usudim i rekao mi: „Je l’ si opet došla da izrežiraš, hajde kaži?“ Mnogo je bilo lepo raditi. Osetila sam se da nisam sputana. Često se nama glumcima dešava da umemo da se zatvorimo, a Grlić nas otvara. Mislim da smo s ovim filmom, po motivima Krležinog romana „Na rubu pameti“, napravili veliku stvar za region. Jer, jedan mali čovek usudio se da lokalnom kabadahiji kaže da je lopov i ubica i to je neizostavno pokrenulo talas, ma cunami vere i hrabrosti među svima ostalima. Iako film jeste umetnost, moje je pravo da verujem da može da probudi i neke nove cunamije. I kad se vratimo svi s mora da se konačno digne ustanak protiv Rio Tinta!“, zaključuje Jelena Đokić.