Jelena Lengold: Ljuti me kad politika ili istorija getoiziraju umetnost

… – napisala je u jednom svom eseju Jelena Lengold, na sličan način kako je o priči i pripovedanju govorio Ivo Andrić.

Pored nekoliko priznanja za zbirku priča Vašarski mađioničar, za najnoviju – Raščarani svet, dobila je najvažniju nagradu za pripovetke koja nosi Andrićevo ime.

* Andrićevu nagradu dobili ste u godini u kojoj se obeležava 125 godina od rođenja, kako se to kaže, jedinog našeg nobelovca. Kako vidite potrebu da se tim povodom o njemu govori kao isključivo našem, srpskom piscu i da se ističe njegov odabir srpske književnosti kao one čijoj njegovo delo pripada?

– Andrićevu volju i odluku treba uvažavati, on je svakako imao svoje razloge za to. Ali preterano isticanje te činjenice ne donosi ništa naročito dobro ovom nesrećnom razjedinjenom prostoru. Mene uvek ljuti kada politika ili istorija stavljaju umetnost u geto, sa bilo kog aspekta. Više je nego jasno da je Andrić jedan od najvećih pisaca bivše Jugoslavije i da pripada svima koji čitaju knjige, pripada našem duhovnom nasleđu. A u jednom širem smislu, svaki pravi umetnik je baština čovečanstva. Koliko čovečanstvo ume da iskoristi tu baštinu i da iz nje nauči, da se uzdigne, to je već sasvim drugo pitanje.

* A kako vam se čitava ta stvar sa Andrićem i njegovim svojatanjem čini u svetlu činjenice da ste nagrađenu knjigu delom pisali za vreme rezidencijalnog boravka u Sarajevu, pomognuti između ostalog projektom Traduki i PEN centrom BiH?

– Projekat Traduki je evropska organizacija koja čini mnogo za finansiranje prevoda knjiga, stipendira boravke pisaca u inostranstvu i uopšte radi na tome da se pisci i knjige međusobno umrežavaju između zemalja. Tu njihovu misiju veoma cenim. Traduki je finansijski podržao nekoliko prevoda mojih knjiga, a i nekoliko putovanja koja su mi bila dragocena. Najmanje što sam mogla da učinim da im se na tome zahvalim jeste da u svojoj knjizi stavim napomenu o tome. Posle ovog putovanja u BiH, boravila sam mesec dana i u Sloveniji, recimo, pa će u nekoj sledećoj knjizi stajati beleška i o tome. Ukoliko to nekome smeta, mislim da je to njegov problem, ne moj. Apsolutno odbijam mogućnost da me neko svađa sa susednim srodnim narodima. Mi smo i inače jedan mali jezik, i samo nam još treba da se i u okviru tog malog prostora dodatno raslojavamo. Za pisca je važno da širi svoje vidike, da upoznaje ljude, da putuje ako je moguće, da spozna svet, i naravno da mreža njegovih čitalaca bude što je moguće šira. Svi koji tome doprinose, a Traduki i PEN to svakako jesu, u mom vrednosnom sistemu su prijatelji književnosti.

* Pitam vas zapravo i o vašem odnosu prema onome što nazivamo „našim“ jezikom, onim kome, na velikom prostoru nekada zajedničke zemlje, nije potrebno prevođenje, i prema istim takvim piscima (pored Andrića, recimo, Krleži, Selimoviću, Ujeviću…)?

– To je vrlo jednostavno: mi govorimo istim jezikom. Srbija, Hrvatska, Crna Gora, BiH, to je jedan jezik. Kako će ga neko zvati, to je njegova stvar, ali jezik je isti, kulturni milje je isti, i pisci nikako ne bi smeli da dozvole da ih političari uvlače u te podele.

* Kako to priča i pripovedanje jednako onoga ko ih stvara i ko ih sluša (čita) očaraju, začaraju da se smrt, bar dok oni traju, zaboravlja, odlaže, prevazilazi kako to kaže vaš veliki prethodnik u svojoj čuvenoj besedi, kako to pišete vi u svom eseju, kako i drugi stvaraoci o tome pišu i govore?

– Umetnost i realni život ne funkcionišu na potpuno istoj frekvenciji. Život naravno nema mehanizam kojim bi prevazišao smrt, ali umetnost poseduje taj mehanizam. I sam pisac, dok stvara svoje knjige, proživljava kroz svoje junake mnoge živote i mnoge sudbine. Oni zaista, barem na neko vreme, zaposedaju piščevo biće i daju mu mogućnost da u okviru svog jednog života proživi i mnogo više – to je jedna od lepota piščevog zanata. Ali i na nekom višem planu knjige omogućavaju ovo trajanje. Dovoljno nam je da ponovo otvorimo knjigu recimo bilo kod ruskog klasika ili Šekspira ili Homera, pa da shvatimo da sve to o čemu su oni pisali i dalje živi tamo. Knjige nas uče da ono što zovemo životom ima i tu naknadnu dimenziju. Ljudi je ponekad nisu svesni, žive samo za danas, ne razmišljajući o tragu koji ostavljaju u vremenu. A taj trag će i dalje biti njihov život, u izvesnom smislu, i za lepotu i značaj tog traga se treba pobrinuti danas, dok smo ovde.

* Zavidite li ponekad takvoj ubojitosti u jezgrovitoj formi kakva odlikuje aforizme po kojima je poznat i vaš suprug ili vam je (ras)priča(nost) neophodna i srcu draža?

– Nas dvoje se bavimo različitim književnim rodovima, ali nam je ljubav prema književnosti zajednička. Ne bih umela da pišem tako sažeto i jezgrovito, ali se divim sposobnosti da se nešto kaže i na taj način. Velika je šteta što srpski aforizam nije dobio onaj status koji zaslužuje i što ga književni kritičari zaobilaze. Nemam drugo objašnjenje za tu pojavu, osim da je to samo nastavak cenzure koja je u vreme komunista postojala u ozbiljnijem obliku. Kritičarima i teoretičarima kao da je pomalo ušlo u naviku da je aforizam nešto što treba izbegavati, do te mere da nekad i zaborave da ga pomenu u nabrajanju književnih rodova. To je ozbiljna diskriminacija o kojoj se, nažalost, malo priča.

* Kad smo kod ubojitosti, kao nekadašnjem novinaru i uredniku, kako vam izgledaju ove medijske slobode i(li) mrakovi u kojima živimo?

– Moja novinarska karijera na Radio Beogradu se i završila zbog toga što na gušenje medijskih sloboda nisam pristala, kao i mnogi drugi koji su u to vreme bukvalno oterani sa RTS. Tada, u vreme Miloševića, mislili smo da je to faza od koje ništa gore ne može da se desi. A onda smo postepeno došli do ovog potpunog medijskog sunovrata. Ovo što danas imamo, ova zloupotreba medija i kvazimedija, to je zaista hordcore nivo. Ovo direktno truje, manipuliše, ugrožava ljudska prava, širi laži, nepravdu, povećava zabunu u svakom smislu. Ovi današnji poslušnički kvazimediji kao da imaju neku ambiciju da hipnotišu mase i što je najtragičnije, ponekad u tome i uspevaju, jer su u priličnoj meri onemogućili ljudima pristup drugačijim informacijama. Biće izuzetno teško vratiti se u normalnost kad sve ovo prođe, a proći će. Ne bismo nikako smeli da zaboravimo ko je i na kakav način učestvovao u ovom sluđivanju naroda, mislim da to ne sme da prođe nekažnjeno. Postoje zakoni po kojima i najmanje dovođenje u zabunu pojedinca podrazumeva neke posledice, pa ne vidim kako je moguće da dovođenje u zabunu čitavog naroda može da prođe bez adekvatnih sankcija.

* Kao profesionalni pisac, kako to stoji u vašim biografijama, možete li i izuzimate li sebe iz dnevnopolitičkih zbivanja? Mislite li da je angažman jednoga pisca/umetnika dovoljan kroz njegovo delo (ili čak ni to nije neophodno) ili je bitno da on istupa i izvan svoje umetnosti?

– To je zaista lična odluka svakog pisca i legitimna je svaka varijanta. Pisac, naravno, ništa nije dužan da čini u tom smislu. Niti književnost treba da ima neku pamfletsku ulogu, apriori, ma kakva da su vremena. Književnost, po mom mišljenju, i ne treba da ima nekakav zadatak. Čim ima zadatak, prestaje da bude umetnost. Ali, ako neki pisci imaju potrebu – što je drugačije od zadatka – da se u svom delu bave političkom svakodnevicom, i ako to čine na umetnički prihvatljiv način, meni je to u redu. Tu se samo treba čuvati da se ne izađe iz okvira stvaralačkog, jer to su zaista nezgodni tereni za umetnika. Nisam nikad imala želju da u svoje knjige ubacujem dnevnopolitička zbivanja, nisam čak ni precizno locirala skoro nijednu svoju priču, one se mogu dešavati bilo gde na svetu. Ali to ne znači da sam privatno sebe distancirala od stvarnosti, naprotiv. Nisam u stanju da zatvorim oči pred svim tim, a i ne želim, zanima me da vidim šta se dešava oko mene, zanima me da pratim sve te procese i mračne igre, ima u svemu tome čak i neke morbidne zabave ponekad. Kako se sve ti političari koprcaju, koliko tu ima demagogije, koliko neprikrivenih vulgarnih narcizama, koliko neobjektivnog viđenja sebe pojedinih na toj sceni, kakvih smo se sve predimenzioniranih ego-manijaka nagledali i naslušali! To ne može a da ne bude čak i zabavno u izvesnoj ravni, iako neretko izaziva odvratnost. Za mene kao pisca i samostalnog umetnika je jedna od najbolnijih činjenica to do koje mere je umetnik danas marginalizovan i ponižen, obespravljen i osiromašen, osim ako ne pristane da bude pajac vladajuće kaste i da hvali i veliča ono što ni po čemu ne zaslužuje da bude pohvaljeno. Svakodnevno gledamo kako se ljudi velikog talenta pred našim očima prodaju i urušavaju, neko zato što je nečim ucenjen, neko zato što misli da će mu to biti korisnije. Tužno je to posmatrati i ja se nadam da neće potrajati još dugo. Da parafraziram jednu Murakamijevu rečenicu: u svakom čoveku postoji jedan peščani sat, i kad sav pesak iscuri, dođe neko i okrene ga. Eto, ja se tome nadam, jer jasno je da je naš pesak skoro potpuno iscurio, sad još samo da dođe neko i okrene nas, pa sve ispočetka.