JELENA ZELINSKA: Moja omiljena priča o Srbiji

Zelinska je debitovala sa romanom Na rekama vavilonskim (2013), dok je zbornik Jabuka sa jabuke širi izbor njene proze i uključuje pripovetke, priče i skice.

Reč je o maštovitoj knjizi izrazito visokih literarnih dometa, u kojoj ćete kroz one prave i imaginarne događaje pronaći mirise i lepotu Rusije, Grčke, Engleske, Italije, Jerusalima, Crne Gore, Srbije… Ali ovu knjigu čine i ironija, gorki osvrti na sovjetsku prošlost, pa čak i mistika.

Zelinska trenutno vodi projekat prevođenja srpskih pisaca na ruski jezik, koji su pokrenuli Udruženje pisaca iz Sankt Peterburga i PEN centar iz Srbije. U knjizi sa naslovom Dvadeset priča dvojezično će biti zastupljeno deset priča srpskih, i deset priča ruskih pisaca. Razgovor sa Zelinskom vođen je odmah po njenom dolasku u Beograd, uoči otvaranja Sajma knjiga, uz pomoć prevoditeljke LJudmile Joksimović.

* Naslov vašeg romana Na rekama vavilonskim ponavljate i u priči osudbini pesnikinje Olgi Bergolc pod sovjetskim režimom. Odakle inspiracija Psalmom o tugovanju zarobljenih u Vavilonu?

– Roman govori o ljudima koji su postali emigranti, tuđinci u sopstvenoj zemlji. Ono što je interesantno jeste da je jednog od junaka romana put doveo na Balkan. On je oficir koji se tokom građanskog rata bori u Vrangelovoj armiji a, kao što znate, najveći deo Vrangelove vojske došao je u predratnu Jugoslaviju. Kad sam se našla ovde, bilo mi je zanimljivo da istražim put tog čoveka. Tako mi se otkrila strašna sudbina mnogih emigranata koji su dospeli u Jugoslaviju. I ispostavilo se da Rusi to uopšte ne znaju. Bila sam dirnuta sa kakvom se pažnjom ovde u Srbiji ljudi odnose prema sećanju na to vreme, i na Ruse koji su stigli tada ovamo, i u Crnu Goru. I bila zapanjena koliko su Rusi nemarni prema tome.

* Kako birate istorijske događaje za priče?

– Na to je pitanje najteže dati odgovor, pa mogu samo da vam ga pružim kroz primer priče Trojica s ostrva očajanja. Čitajući neku knjigu o istoriji gusarenja naišla sam na rečenicu: „Ovo je spomenuto u velikom hrišćanskom romanu Danijela Defoa Robinzon Kruso“. Bila sam šokirana. Kako hrišćanski? Pa to je obična dečja knjiga u kojoj se govori o doživljajima nekoga ko je preživeo na pustom ostrvu. Tako sam počela da istražujem i otkrila da je Robinzon Kruso zaista veliki hrišćanski roman ali da je za decu u SSSR bio prilagođen, da je sve što se ticalo hrišćanstva bilo izbačeno, isečeno, i nije postojalo.

Pročitala sam original, a onda sve što je vezano za taj roman i shvatila da mi Rusi o tome ne znamo baš ništa, ne znamo ni kakva je bila sudbina Aleksandra Selkirka, po čijem je dnevniku Defo napisao roman Robinzon Kruso, niti kapetana Vudsa Rodžersa, koji je Defou ispričao Selkirkovu sudbinu. Potom sam otputovala u Bristol i pronašla sva mesta koja su povezana sa tim romanom. Tamo se sve čuva, pa je sačuvan i pab u bristolskoj luci, i u njemu prostorija sa stolom i stolicama na kojima su sedeli i pili pivo Danijel Defo, kapetan Rodžers i Aleksandar Selkirk. Tu sam shvatila da se ne može pisati o Selkirku a da se ne ispriča cela priča o Defou, o novinaru i publicisti koji se čitavog života borio za slobodu reči.

* Što vas je dovelo do Korneja Čukovskog, koji je prevodeći „Robinzona Krusoa“ na ruski cenzurisao Defoa?

– To je i najvažniji deo ove priče. Reč je o sudbini jednog od najpoznatijih dečjih pisaca u SSSR koji je sovjetskog čitaoca lišio cele jedne dimenzije tog romana. Bilo bi najjednostavnije da ga neko osudi za to, ali meni je jako dobro poznat taj period žestokog predratnog staljinizma. Shvatila sam da Čukovski u ovom slučaju nije dželat knjige već je žrtva i mučenik.

* S druge strane, u nekim pričama ulazite u svet fantastike?

– To je svet mistike. Radnja te jedne priče se odvija u Engleskoj, a o Engleskoj je nemoguće pisati a da se ne piše o priviđenjima. A ja sam ubeđena da u Engleskoj postoje priviđenja. Sve što je u ovoj priči napisano, potpuno je stvarno. Ali vam neću reći gde je tamo to priviđenje. Sem da se sve to desilo meni.

* U koji svet ulazite u „Srpskim beleškama“?

– I moja omiljena priča o Srbiji – Tako plavetan nebeski svod, povezana je sa mistikom. I opet vam neću reći šta je u toj priči zagonetno i mistično. To neka čitaoci sami pronađu.

* Beogradski sajam knjiga ste i ranije upoznali?

– Moj je utisak da je Beograd neverovatno kulturni i književni grad. Nigde u svetu nisam videla ovoliki broj knjižara. I to u glavnoj ulici, gde su knjižare raspoređene od ćoška do drugog ćoška. U Rusiji imate gradove u kojima ne postoji nijedna knjižara. Ali nije toliko važan ni broj knjižara, već kvalitet knjiga koje se u njima mogu naći. A tek Sajam knjiga, ispred kojeg su po veličini samo Frankfurtski i Londonski! Međutim, ono najvažnije, a što nigde nisam videla, jeste da na Sajmu ne možete da prođete od ljudi. I svako nosi kesu sa knjigama. Ne idu samo da gledaju već knjige i kupuju.

* Imate li uvid u prevođenje ruskih pisaca na srpski?

– Kako da ne, i smatram da je to pravi način na koji se čitaoci upoznaju sa nekom stranom književnošću. A savremena ruska književnost sjajno se prevodi na srpski. Ono što je zapanjujuća, to je preciznost u izboru upravo najboljih pisaca. Sad je red došao na ruske izdavače da se pokažu i da podjednako, obimom i dobrim ukusom, biraju i prevode srpske pisce na ruski jezik. Smatram da u prevođenje srpskih pisaca treba uložiti mnogo više napora jer je sjajna srpska književnost apsolutno nepoznata u Rusiji. Naročito novija. Na žalost. Sada ruski izdavači imaju reč.

* Kako ocenjujete rusku savremenu literarnu scenu?

– Kao vrlo čvrsti književni sastav, dobru solidnu srednju literaturu koja dopušta da se pojavi genije. Jer genije se ne pojavljuje tek tako, za njega je potrebna ogromna književna sredina koja je kao kiseonik, koja mu daje tu mogućnost. I tako danas čekamo novog genija. Odlična je literatura koju pišu žene, ona se mnogo i čita. Ja lično volim Tatjanu Tolstoj, i njen osobeni jezik, a od muških pisaca, svakako, Jevgenija Vodolazkina. Već kada se pojavio njegov Lavr bilo je jasno da imamo posla sa visokom književnošću. Vrlo je važno što je došao prošle godine u Srbiju, dobio je i međunarodnu nagradu na Festivalu proze u Novom Sadu. Prevodioci su ga na vreme preveli, pa su i vaši čitaoci mogli da ga na vreme upoznaju, i zavole njegove knjige.