Jerotije Pantić je karijerni političar i japi

One nisu za kvazipametne ljude i snobove. Bitne su za sve nas. A bukvalno imamo politički sloj koji se hvali da nisu konzumenti kulture. Vidite razne gradske sekretare, sekretare iz vlada koji sebe nazivaju finansijerima. Vi mislite da su nešto pogrešili, da oni govore o nekim sponzorima, a onda shvatite da govore o funkcionerima. Oni su ti od kojih mi zavisimo i ako mi s njima nismo dobri nećemo dobiti sredstva“, kaže u razgovoru za Danas pozorišni reditelj Andraš Urban.

Njegova postavka komada Branislava Nušića „Sumnjivo lice“ biće premijerno izvedena sutra na sceni „Raša Plaović“ u Narodnom pozorištu. Satiru o policijskoj prismotri u vreme Obrenovića Nušić je pisao između 1887. i 1888, a prvi put je izvedena na sceni nacionalnog teatra tek 1923. godine. Komedija je ležala u „pritvoru“ (odnosno fioci), bez istrage i bez isleđenja, čak i dok je na čelu Narodnog pozorišta bio sam pisac. Vremenom, sa sve češćim izvođenjima, tekst o Jerotiju Pantiću i šifri „Plava riba, kljukana dinastija“ postao je sinonim za laku zabavnu komediju. Ali kako najavljuje autorska ekipa, ova postavka biće daleko od onoga kako smo navikli kada se u našem pozorištu igra Nušić.

* Da li je Jerotije junak našeg doba?

– Mogao bi biti. U negativnom kontekstu svakako je procenjen kao junak našeg doba. To je taj na kraju krajeva karijerni političar, taj japi tip, koji više nema ni taj oldschool momenat da se veže za određenu stvar ili ideju. Nego se veže za karijeru, za određeno prolaženje kroz društvo, za teretane, za mobilne telefone… na raznim nivoima postoje tu razni momenti… ko kakvu odeću nosi i slično.

* A zašto nam je onda simpatičan?

– To je naša greška. Mi brkamo ljubav prema određenom autoru i njegovom značaju sa odnosom prema likovima. To je isto kao kada govorimo o komediji. Tumačimo je kao jednu beznačajnu stvar, koja neće ni o čemu da govori, nego će ljudi smešno da se ponašaju, a mi ćemo da se smejemo tome.

* Koliko je vama bilo važno da se rešite smeha baveći se ovim tekstom?

– To je nesporazum. Smeh je vrlo dragocena stvar. Ali meni je smeh i osmeh. I unutrašnji smeh je smeh. A glasan smeh je dragocena stvar. Pitanje je da li je dobro da se desi smeh zato što neko prdne ili zbog one situacije gde se neko ponaša na određeni način. Čemu ćemo se smejati? Protiv čega? I taj smeh da li će imati oslobodilački faktor u odnosu na autoritet ili ćemo se samo zabavljati i dolaziti u pozorište da utvrdimo svoju tezu – da je sve u redu. A uglavnom to svi danas traže – da nam kažu da je sve u redu.

* Nušićev tekst je danas deo lektire i svi ga jako dobro poznaju. Može li onda da bude opasan i provokativan?

– Vi cenite autora kada postane deo lektire i samo njegovo delo, a ne sve one klišee koji su se kasnije koristili. To je jako bitno. Ne služe nam veliki autori da obrišemo prašinu sa sebe, niti da obrišemo svoje blatnjave cipele. To su postala značajna dela zato što su rekla nešto značajno o čoveku i o čovekovom društvu. To je prvenstveno. Onda imate i značajnog autora i značajno delo. A sam mejnstrim oko toga kastrira to delo od svega što je značajno. Svaki komad i svako delo onda vrlo brzo ode u retoričku polemiku o jeziku, uzvišenosti… o glupostima. A ne u društvo i politički kritički kontekst o čemu je naslov. I vi na kraju podržavate ono protiv čega je to pisano. Nije to samo kod Nušića. Pogledajte recimo „Kralja Ibija“ i šta se radi sa tim komadom, koji je je simbol dramske pozorišne pobune. Buržoazija može da sedne i da gleda na to kao na vrlo specifičan užitak sa pomalo škakljivim, perverznim momentima.

* „Sumnjivo lice“ se u tom društveno-kritičkom diskursu bavi paranojom i špijunažom. Čini li vam se da je danas potpuno normalno biti pod stalnom prismotrom? Da li smo se lako odrekli svojih sloboda?

– Ne bih se složio da se priča najviše bavi špijunažom. To su više ti komični elementi. Ali da, mi nemamo pojma kako društvo funkcioniše što se tiče bezbednosnih sistema. Drugo, nikad tehnologije nisu bile toliko razvijene kao sada. Ali to je globalna pojava u svetu. Mi smo naučili da se odričemo svoje privatnosti. Ona se više i ne računa. Znamo da preko mobilnog telefona mogu da nas prate, ali verovatno nismo ni svesni šta se sve još može. Mi smo naučeni da nam to ne smeta. Kada pričate sa nekim ljudima na tu temu, oni će vam reći da bi im bili neprijatno da ih neko gleda dok se tuširaju. Kao da je to jedina privatnost. A ono što govorimo, gde smo… to smo dali kao žrtvu. Imamo odnos – pa dobro, ako oni hoće, mogu i da znaju. Upitno je da li je to u redu. Ja stalno govorim da ljudska sloboda nije zanimljiv termin. Taj termin je zamenila reč sigurnost. A mi ovog trenutka živimo u vremenima kada samo naterani da u budućnost gledamo sa velikom nesigurnošću. Mi čak nemamo ni politički koncept koji bi projektovao neku sigurnost. Ne postoji više reč sigurna budućnost. Gledamo sve kroz našu decu i pitamo se da li u nama i u njima postoji koncept življenja na ovim prostorima. Gde će se za njih odvijati taj život? Negde, nekako…

* Vi se u predstavi dotičete na neki način i Bezbednosno-informativne agencije. Je l’ danas mesto direktora BIA postalo važnije od mesta mandatara vlade?

– Više je to neka priča i šala. Ja ne radim predstavu o Bezbednosno- informativnoj agenciji Srbije, već o nekoj bezbednosnoj agenciji. Hoću da kažem da mi u ovoj zemlji još nismo otvorili sva dokumenta. Sve istočne zemlje su to uradile još devedesetih. Mi i dan-danas ne znamo šta tamo postoji. I kao sa mobilnim telefonima i dalje je to pitanje koga je to briga, ko to želi da zna. Mi i dalje imamo ostatke tog sistema. Mi o tome ništa ne znamo. Mislimo da se sve promenilo, da to maltene i ne postoji. Informacije jesu vlast. Raspolaganje informacijama jeste moć.

* Zato se tu i dolazi po zasluzi, a ne po stručnosti…

– Ali na sve pozicije se dolazi po zasluzi a ne po stručnosti. I ne po sposobnosti. I onda očekujemo da sistem gde su postavljani ljudi, ne po sposobnostima i stručnosti, nego po zasluzi i pripadnosti, recimo u kulturi, da će to ipak dobro da funkcioniše. Pa kako će dobro da funkcioniše?! Osim što ćemo da naučimo da je to dobro i da ćemo promeniti sistem vrednosti na niže i na osrednjost, jer ćemo govoriti da je to super.

* Često ste pominjali osrednjost u pozorištu. Kako komentarišete odluku Sterijinog žirija da ne dodeli nagrade da bi skrenuo pažnju na situaciju u pozorištima i reakcije koje je odluka izazvala?

– Ja ne znam kakav je repertoar drugih pozorišta. Ne stižem baš sve da gledam. Ali osećam na svojoj koži šta se očekuje od neke predstave i ta osrednjost je vrlo ozbiljna pojava. A negativnom selekcijom, izborom po stranačkoj pripadnosti i zaslugama, dolazi se do osrednjosti, to je jasno. Čak i političari to znaju. Nisu oni glupi. Neki. Ali priču o Steriji želim da izbegnem. Ne želim da budem u to uvučen. Ne dopada mi se ceo skandal i šta se desilo tim povodom. Ja sam sa Sterijom počeo da se bavim još pre objavljivanja selekcije. Malo sam znao o tome. Bar što se mene tiče, znao sam da mene neće biti. Tu ja ne mogu da kažem zašto je to tako, ali znao sam. Veliki je šamar i mislim da nije lepo uvrediti umetnike koji nastupaju na jednom festivalu. Oni su ipak svoj deo posla uradili. I zaslužuju i nagrade, bez obzira kakva je selekcija. Ali mislim da dobre predstave zaslužuju i dobru selekciju. Ako govorimo recimo o Kokanu Mladenoviću, da nije sporno da može da dobije Steriju i da treba da dobije Steriju, ali isto tako zaslužuje i pravu selekciju. Da se ne pravimo glupi što se toga tiče. Ne znam za ovaj slučaj, ali često se dešava da upravnik pozorišta ili direktor festivala trčkara do žirija i govori šta bi trebalo nagraditi, šta su očekivanja… Sad tu žiri može da popizdi i učini neku stvar. O tome je trebalo govoriti. Mislim da je nepotrebno uvrediti ljude s jedne strane, a s druge strane, vrlo je potreban jedan ozbiljan diskurs o festivalima i selekcijama, naročito onima koji predstavljaju određeni državni ili regionalni koncept. Ja sam u početku celu tu odluku doživljavao kao da je adresirana tome, a ne prema umetnicima. A mi smo posle videli veliku i vrlo ružnu svađu između žirija i umetnika, dok je suštinski problem ostao nedirnut. To je sve što mogu da kažem sa velikom željom da ne budem uvučen u tu priču.

Ekipa

U Narodnom pozorištu s velikim uspehom se već igra Urbanova postavka Sterijinog komada „Rodoljupci“. Neki od glumaca poput Slobodana Beštića i Nele Mihailović igraju i u njegovoj novoj predstavi. Pored njih dvoje, deo glumačke ekipe su i: Suzana Lukić, Pavle Jerinić, Nikola Vujović, Hadži Nenad Maričić, Nebojša Kundačina, Miloš Đorđević, Anastasia Mandić, Bojan Krivokapić, Dragan Nikolić.