Jesen

Molkova žena je preminula u četiri ujutru i on se naprezao da sam trenutak njene smrti ureže u sećanje, jer nije želeo da ga ikad zaboravi. I zaista, dok je nedeljama, pa čak i mesecima kasnije mislio na nju, činilo mu se da je uspeo da prečisti trenutak njenog odlaska (odlaska? Nije bio siguran da je to prava reč) u nešto jasno i živo što se ne sastoji samo od misli i osećanja, već i zvuka i svetla, kao što je bordo odsjaj male grejalice, sjaja zelenkastih cifara električnog sata, žutog snopa svetlosti koji je dopirao iz kupatila i bacao velike senke u hodniku, pa možda čak i boje neba – slonove kosti sa rozikastim nijansama koja se promaljala iz duboke tame; voleo je da misli kako se seća tog jutarnjeg neba jer je to unosilo uzbudljiv, iskonski dodir prirode, ali nije mogao da bude potpuno siguran u to, baš kao ni u zavijanje vetra i kišu; sa sigurnošću je znao da je bilo muzike, da, prave muzike koju je on pustio oklevajući, mada uveren da ako nešto bude želela da sluša u umirućem času onda je to ona muzika koju je toliko volela da sluša poslednjih meseci kad joj je čitanje postalo prenaporno, u trenucima bolova, u sumrak, u zamarajućim satima između poseta prijateljica, razgovora sa decom, raznih terapija – stavljala bi na uši male slušalice poput veziste u oklopnom vozilu, birala jednu od traka koje su joj bile pri ruci i uključivala kasetofon. Razgovarali su o muzici i jednom ili dvaput mu je nagovestila da joj pusti nešto na kraju (tako su među sobom zvali smrt) ako ne bude imala bolove. Rado je pristao da joj ispuni želju – dobro ga je istrenirala tokom poslednjih meseci i naučio je da sa dubokom ozbiljnošću sluša svaku njenu reč i radi tačno ono što od njega traži. I sada se setio da uključi uređaj ali se nije usudio da joj stavi slušalice na uši već ih je ostavio da leže pored njene glave, tako da su iz jastuka dopirali zvuci duvačkih instrumenata udaljeni i prigušeni, svečani.

Tako se sećao trenutka njene smrti, po jasnim tonovima u njihovom ritmičnom ponavljanju po kom je bez greške mogao da prizove taj završni čin u tišini noći. Nije mogao da zna koji je od talasastih tonova uspeo da prodre u njenu svest zajedno sa poslednjim udisajima, niti je bilo načina (a nije ga ni tražio) da zna da li ih je uopšte čula.

U taj tren njen dah se ugasi. Nije je dodirnuo, pobojavši se da je ne probudi ili ne povredi – ipak to beše to, trenutak koji ona neće nikad spoznati iako baš on, od svih trenutaka na svetu beše isključivo i najintimnije njen, natkriljen onom nevidljivom rukom koja nam kaže – stigao si dovde i dalje nema. Nikad nije mario i razmišljao o životu posle smrti, reinkarnaciji, u sebi joj je zahvaljivao što se i ona klonila svog tog misticizma čiju bi mračnu nerazumnost njen oštar i ciničan intelekt ionako odbacio. Godilo mu je što je sada sam uz nju, u tišini i na oprezu, potpuno usredsređen, bez ikog ko bi ga ometao i brkao mu misli a pre svega bez doktora i sestara koji bi da na njoj isprobaju neki novi lek; već sam, potpuno sam, isključivi i jedini odgovoran – sam sa svetlima, zvucima, sam sa Smrću koju je nekad zamišljao u obliku crne atletske kugle koju su ga terali da baca na časovima fizičkog; kugla Smrti koja se pre par dana dokotrljala u njenu sobu tiho se smestivši iza njene postelje uprkos svim njegovim pokušajima da je odbaci unazad, makar za kratko. Ta Smrt je sada bila pred njim, odjedanput zapanjujuće izbijajući iz njenog tela; njegova jedina misao je bila da je sačuva od bilo kakvog bola – da, to mu beše glavni zadatak poslednjih meseci, da joj ublaži bolove pa je tako i sada u sobi bila čitava serija lekova i sprava posvećena tome: medicinska pomagala poput ručki, štaka, invalidskih kolica, kadice, ventilatora, lekovai, preparata, maski za kiseonik, čitava mala bolnica u jednoj prostoriji, sve to da bi joj umanjio bolove, sve samo da bi njena duša što lakše otišla sa ovog sveta.

Da, sve vreme, čak i za svojim radnim stolom, i u šetnji, uspravan, sporog koraka, zamišljen, sede glave ali još mladalačkog tela, dok je jeo, pa i u snu – sve vreme je mislio na njene bolove i kako da se sa njima nosi; osluškivao je neprestano njeno bolešću razjedeno telo, otečeno od lekova i sa ožiljcima od hirurških skalpela koje je, izmučeno otrovima koji su se rascvetavali u njemu, nedeljama ležalo u ogromnom ultramodernom bolničkom krevetu koji je poput kočije stajao u sredini bolničke sobe okružen skalamerijom, nadajući se da će kraj svog puta dočekati u svom domu i da će svi oni koji se o njoj brinu – majka, deca, porodica, prijatelji i, pre svih, on sam, gazda kuće – moći bezbedno da je od njene galopirajuće bolesti prevedu u utešnu tišinu neizbežne smrti. Ležeći pored nje poput vernog posilnog na prostom, uskom krevetu koji je zamenio stari bračni koji su delili od njihovog venčanja sve do dana kada ga je izneo iz sobe, sklupčan, osluškujući pažljivo, spreman da se bori protiv njenih bolova, grabeći trenutke sna, budio se i dremao gotovo po automatizmu, ali nikad bez snova – ne, uvek sanjajući. Čak i te poslednje, grozne noći, sanjao je da je dete; da neko zviždi dozivajući ga, tražeći ga u nekoj ulici ili u polju, možda je to bila ona, možda neko nalik njoj. Po običaju se trgao iz sna, shvativši da je zvuk zviždanja koji ga je preplašio i trgao iz sna bio samo njen šišteći dah.

Prevod: Dušica Stojanović Čvorić

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih izraelskih pisaca. NJegov roman Pet godišnjih doba izlazi uskoro u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs