Jeste li spremni za revoluciju?

Zapravo povod za ovaj naslov je stogodišnjica Oktobarske revolucije, a premijera po ideji Miloša Latinovića upravnika i Jelene Kajgo umetničke direktorke Bitef dens kompanije je proslava 29. rođendana Bitef teatra gde je predstava i odigrana.

Koreograf Isidora Stanišić još jednom je pokazala sav svoj raskošni talenat, vodeći predstavu interesantim, inteligentnim idejama i njihovim duhovitim i sarkastičnim rešenjima. Zapravo, revolucija je počela u gledalištu – pobunom protiv bitnih i nebitnih zvanica, dobrih i loših mesta, partera i galerije. Uzalud su redari pokušavali da smire damu koja se bunila sve glasnije i glasnije, njoj se pridružio i ostatak ansabla predstave koji je do tada mimikrijom činio deo publike i u skoku eto ih na sceni – glasni, besni, ogorčeni. Opet opomena redara – ne možete u cipelama na scenu – oni se izuvaju, skidaju, na momenat naga tela podsećaju na buntovne hipike iz šezdesetih. U sledećem trenu svi su u jednobraznim kostimima – četiri plesačice u crnim spavaćicama, odišu seksipilom kako današnje vreme nalaže, tri momka igrača u crnim pižamama tromi savremeni ljudi. Prvobobunjena sa trambuline megafonom poziva na neposlušnost ostali zauzimaju pobunjeničku pozu – tu je raskorak, podignuta brada, uzdignuta pesnica i dok se melodija Internacionale prolama Bitefom oni tonu u udobni cvetni dušek koji prekriva celu scenu. Već taj prvi pokušaj pobune zgasnuo je časkom, buntovnici pospali po udobnom madracu dohvativši usput i po jastučak. Baš ti jastuci inspiracija su i zahvalna rekvizita koreografu kroz celu predstavu. Oni guše svaki pokušaj da se uzvikne revolucija, napadajući onog (Miona Petrović) ko pokušava da pokrene masu. Igračica na sve moguće načine, izvijajući telo u nemogućim pravcima, ustajući, padajući, okrećući se i skačući pokušava da se za njenu revolucija čuje. Oni su zatim teško breme uspavanosti na plećima nejakih muškaraca, koji u interesantnom i zahvtevnom plesu uspevaju da ih zadrže da ramenima, dok u ženskoj igri plesačice poput nojeva zabadaju glave u jastuke. Ali avaj tu su i sve prisutni postulati lepote, imperativi današnjeg društva, te naše herioine shvataju da ne mogu dalje rasčupane i s nesređenim noktima. Scene se dalje duhovito nižu – od intemeca sa fenom, preko neposlušne haljine Tamare Pjević koja se ne da zakopčati.

U ovoj sobi za revoluciju se stegnuta pesnica nosi kao relikvija na plišanom jastuku. Revolucionari se bore i otimaju za svoj san kroz tuču oko jastuka. Zapravo bore se za pravo da ostanu uspavani i uljuljkani u svom svetu, u bezizlaznosti iz sistema gde su za sve drugi krivi, a neki treći treba da se bune. U ovoj sceni dominira igra Ane Ignjatović Zagorac i Borisa Vidakovića koji dele jastuk, pa ovaj duhoviti duet obiluje podrškama. Tu je i momenat prepoznavanja zajedničke ideje – Miona Petrović i Nataša Gvozdenović – koje uz svu dobru volju i osmehe koje razmenjuju nikako ne uspevaju da se susretnu i pruže ruku jedna drugoj, pa nada o prepoznavanju i ujedinjenju odumire u rvačkom zahvatu koji sledi.

Kolektivna hipnoza gde se svako bavi sobom na krajnje bizarne načine takođe je situacija bliska društvu kakvo postajemo. Sam sam sebi najbitniji, volim samo sebe, ispunjavam svoje želje, zabavljam se sam sa sobom, divim se samom sebi…oduvam brige, poput pera i poput Jakše Filipovca, mladog igrača šarmantnog u ovoj sceni ili samozadovoljnog dizanja tegova (naravno jastuka) koje sprovodi Boris Vidaković. Hipnoza vodi u san, a pospani buntovnici nisu zainteresovani za borbu, niti za megafon koji svako od njih odgukuje od sebe i prebacuje u tuđe dvorište, očekujući da neko sledeći povede revoluciju. Budi se Miona Petrović, koja i jeste najdominantniji lik ove predstave i kao kakav uigrani, robotizovani trener daje instrukcije vodeći čas otporništva. Efekat je uspeala da izazove, naši revolucionari su opet na nogama u borbenom stavu s početka predstave uz romantizovane zvuke Internacionale.

Ceo tim prestave zaslužuje pohvale. Bitef dens kompanija ovog puta u sastavu Ana Ignjatović Zagorac, Miona Petrović, Nataša Gvozdenović, Tamara Pjević dobila je podmladak i pojačanje u muškom ansamblu koji su činili Boris Vidaković, Jakša Filipovac i Nikola Živković. Zadatak koji im je Stanišić zadala da celu predstavu igraju na madracu, mekoj podlozi nimalo nije lak. Iako je dušek ublažio svaki njihov pad istovremeno je otežavao ravnotežu svakog pokreta, ali je efekat potpuno pogođen, kao i ideja cele predstave. Isidorin izgrađen koreografski stil i leksika vazda su dopadljivi kako igračima tako i posmatračima. U njenim komadima stvarno se uživa, pokret je savremen, zahtevan, ne ide u minimalizam kao zamku savremene igre, već je razigran i raskošan, a igrači deluju lagano bestežinski poput onih u delima klasničnih baletskih bajki. Kompozitor Darja Janošević već je više puta deo autorskog tima Bitefa, pa je njena muzika na pravi način upotpunila ovo delo. Dramaturgiju predstave potpisuje Igor Koruga.

Svakako ova koreografija Isidore Stanišić spada u one najsjajnije iz njenog opusa. To je predstava koju morate pogledati i u kojoj ćete uživati, ali i izaći zapitani i zamišljeni – da li ste spremni za promene, da li biste se glasno pobunili, da li biste prvi istupili, ili vam je vaš jastuk slađi i draži?

Autorka je balerina Narodnog pozorišta i članica Predsedništva UBUS-a