Jeton Neziraj ekskluzivno za Danas: Umesto napora da se moj tekst pretoči u metak i u insinuacije, bolje je da se prevede i objavi na srpskom jeziku

– Naravno da sam vrlo iznenađena pisanjem Jetona Neziraja, jer ga lično poznajem, i za mene su potpuno neočekivani neki njegovi stavovi koje je izneo u svom tekstu o predstavi „Lift: Slobodan šou“ koju sam 2018. radila sa Nenadom Todorovićem, kao i o pozorištu u Gračanici – kaže za Danas dramaturškinja Bitef teatra Jelena Bogavac.

Kao potvrdu svog stava da je pozorište u Gračanici u službi velikosrpske politike, da je „ustanovljeno iz sasvim ideoloških razloga, da služi hegemonističkim apetitima Vlade Srbije i njihovim nastojanjima da pokažu svoje vlasništvo nad Kosovom“, Neziraj je za primer uzeo upravo predstavu „Lift: Slobodan šou“, koju su Jelena Bogavac i Nenad Todorović radili u ovom teatru.

Objašnjavajući „kompromitujuću istoriju ovog paralelnog srpskog pozorišta“, Neziraj navodi da se ova predstava ne bavi Miloševićevim zločinima na pravi način, i da su u njoj Srbi prikazani kao glavne žrtve.

– Priznajem da uopšte nisam očekivala da Neziraj toliko neće razumeti predstavu kojoj sam zaista dala mnogo dramaturških referenci, i koju je razumeo svaki običan gledalac i van Srbije. U krajnjoj liniji, „Lift: Slobodan šou“ je sada na Jutjubu i može svako da je pogleda. Ali, ta predstava je nastala pre pet godina, od Si-En-Ena do Bi-Bi-Sija i nekih drugih medija iz inostranstva, da ne govorim o domaćim, ne znam koliko sam intervjua tada dala, i njena premijera, kao i gostovanja, završila su se vrlo srećno. Dugo nije bila na repertoaru, jer je dosta igrana i već je „izduvani balon“, ali je moje iznenađenje ovim Nezirajevim pisanjem utoliko veće.

To je predstava o civilima, ja nisam mogla da pravim predstavu isključivo o albanskim civilima, ali u njoj je inkorporirana skoro cela haška optužnica protiv Miliševića. U svom dramskom tekstu koristim samo dokumentarni materijal, ono što je objavljivano u medijima, studijama, kao i lične citate glumaca. Meni je baš katastrofa da se sada, posle pet godina, izjašnjavam o tome, jer je ta optužnica protiv ove predstave totalna budalaština – objašnjava Jelena Bogavac.

Kako podseća, Jeton Neziraj je u njenom matičnom pozorištu, Bitef teatru, često gostovao i bio rado viđen gost sa nekoliko svojih produkcija.

– Zaista smo dobro sarađivali i imali neke lepe susrete, prepoznala sam ga umetnika i dragog čoveka kosmopolitskih i levičarskih stavova, i bila sam vrlo srećna zbog njegovih gostovanja u Bitef teatru. Sve razumem, ali mi se čini da Neziraj sada ima neku svoju političku agendu, a ja ne želim da u njoj budem kolaterala. I verovatno da radi na gašenju institucije pozorišta sa sedištem u Gračanici, pa samo napred! – kaže Jelena Bogavac.

U ekskluzivnij izjavi za Danas, Jeton Neziraj kaže da je svoje stavove i utiske o predstavi „Lift: Slobodan show“ već izneo kada je predstava prikazana u Gračanici.

– Ti utisci su objavljeni i u domaćoj štampi na Kosovu i u međunarodnoj štampi, recimo, Politico. I o predstavi i o ovom pozorištu sam pisao i govorio ovim tonom i ovakvim pogledima svaki put kada su me pitali. Dakle, ništa novo. Moj tekst koji je sada objavljen napisan je pre otprilike dve godine, za jedan akademski časopis u Poljskoj. Teorije zavere i paranoja umetnika ove predstave, i uprave ovog pozorišta o tome „zašto je ovaj tekst objavljen baš sada“, samo dokazuju da oni žive u „paralelnom svetu“, van realnosti. I da nad svakom kritikom vide „albanskog strašila“ koji želi da ih progoni.

Sa Jelenom nemam ništa lično, naravno, a niti sa Nenadom. I na kraju krajeva, oni zaboravljaju da sam ja neko ko je u tom pozorištu u Gračanici davao predstave na srpskom jeziku, mnogo pre nego što je tamo osnovano „Narodno pozorište Prištine“, i to u vreme kada to nije bilo lako. Dakle, jeste, reagovao sam i tada i sada, i svaki put kada me pitaju i kada imam priliku da pišem i govorim o toj predstavi. Moja umetnička, ljudska i svaka druga uverenja su potpuno suprotna od onoga što ova Jelenina i Nenadova predstava prikazuje – kaže Neziraj.

Na pitanje šta je njegov komentar na izjavu Jelene Bogavac, koja je i ovde i u regionu još od 90-tih godina poznata kao javna intelektualka koja je bila vrlo kritički angažovana protiv Miloševićevog režima, i da li bi on, upravo kao čovek od pozorišta trebalo da podrži pozorište u Gračanici, s obzirom da je ono sada manjinsko i u egzilu, Neziraj kaže da ne voli da se ova debata odvija na tako ličnom terenu.

– Ne vidim razlog zašto bih bilo kome dokazivao svoje „liberalne stavove“. Oni se najbolje vide i razumeju kroz kreacije i posvećenost svakog od nas. Ja sam pisao i bavio sam se onim što sam video u Gračanici te večeri. Ali me čudi što neki misle da su mi beogradska pozorišta učinila neku uslugu kada smo tamo dovodili naše predstave. Mislim da je obrnuto. I ne govorim o kvalitetu predstava, naravno, već o koristima i političkom i društvenom uticaju koji su te predstave imale u Beogradu, i u društvenoj sferi, u kontekstu neprijateljskih srpsko-albanskih odnosa. Mi smo učinili uslugu srpskom društvu.

Ne očekujem da će ovaj doprinos svi prepoznati i ceniti. I naravno, ne očekujem da će svi na Kosovu ceniti taj mali doprinos koji sam dao i za predstave na srpskom jeziku, da tako kažemo, da se posle više od dvadeset godina prikazuju u gradovima na Kosovu, pred albanskom javnošću. I ovo je služilo i služi pre svega kosovskom društvu. Kada Mirjana Karanović igra u Uroševcu, na pozorišnoj sceni na kojoj se govori srpski jezik posle više od dve decenije, to jeste doprinos kosovskom društvu, i to je dubok emancipatorski čin.

Stoga je ovaj pokušaj da me etiketiraju kao „neprijatelja srpskog pozorišta u Gračanici“, odnosno srpskog pozorišta na Kosovu, naivan i nespojiv sa stvarnošću, sa mojim uverenjima i sa mojim dosadašnjim zalaganjem. Tekst koji sam objavio je pristupačan i umesto da dajem prostor spekulacijama, tumačenjima i naporima da se on pretoči u metak, verovatno je bolje da se u celosti objavi na srpskom jeziku, i da onda možemo da pričamo. Jer, besmisleno je da govorimo koristeći se citatima i delovima koje se izvlače van konteksta – ističe Neziraj.

Neziraj objašnjava svoj stav i kroz pitanje da li neko stvarno može misliti da Ministarstvo kulture Srbije nije imalo čiste ideološke ciljeve kada je osnovalo ovo pozorište, umesto da, recimo, podrži dečije pozorište „Gheto“, koje radi u Lapljem Selu i Gračanici?

– Da li stvarno mislite da je to pozorište osnovano da služi javnosti u Gračanici? Ja ne mislim tako, ali budite sigurni da ni većina ljudi ovde na Kosovu ne misli tako. A da li znate kada bi Ministarstvo kulture Srbije dalo primer ljudima na Kosovu, da su njihovi poduhvati u vezi sa Kosovom, srpskoj javnosti na Kosovu, u odnosu na srpske stvaraoce Kosova iskreni, i čisti kulturni akti? – smatra Neziraj.

– Rekao bih: kada to ministarstvo uloži u podizanje spomen-ploče u selu Petrovo Selo, u čast sećanja na nedužne civile sa Kosova koji su ubijeni i tamo sahranjeni. Ili na bilo kojoj drugoj lokaciji, gde su leševi tih osam stotina Albanaca pronađeni u masovnim grobnicama. U tom slučaju da, možemo svesti diskusiju na kulturni nivo, oko dobrih namera ministarstva kulture i Vlade Srbije.

Kako navodi , to što naše ministarstvo kulture sa tolikim žarom i žestinom reaguje na njegov tekst, samo dokazuje i potvrđuje ono što je napisao.

– I tačka. O ostalim stvarima možemo da pričamo dalje.

U pozorištu u Gračanici, kao što je do sada poznato u našoj kulturnoj javnosti, gostovale su predstave ili su ih na toj sceni režirali reditelja već decenijama poznati u javnosti po izrazitoj kritici i otporu Miloševićevom, a i sadašnjem režimu, kao što su Goran Marković, Gorčin Stojanović, Milena Bogavac, Slobodan Skerlić…

Na pitanje na osnovu čega je on u njihovim predstavama prepoznao da one, u stvari, sprovode velikosrpsku hegemonističku politiku na Kosovu, Jeton Neziraj ističe:

– Ne, oprostite, ali ovakav pristup je besmislen. Stvarno svima predlažem da pročitaju moj tekst, a ne da ga tumače ovako, jer onda izgubi smisao toga što sam ja rekao. Redovno idem u to pozorište, verovatno češće nego bilo koji Albanac ovde, a poslednji put kada sam bio tamo gledao sam veoma dobru predstavu Bobana Skerlića. Boban me je pozvao i ja sam otišao, gledao sam predstavu, čestitao sam mu i čak izneo svoje utiske na jednoj lokalnoj televiziji. Stoga, molim vas, ne možete koristiti takve insinuacije.

– Rekao sam to u mom tekstu i sada ponavljam: osnivanje pozorišta je uvek emancipatorski čin, ali ovo pozorište nije bilo utemeljeno na ovim umetničkim i društvenim principima, već na političko-hegemonističkim, koji su do sada bili i dalje ostaju zvanična srpska politika prema Kosovu. A ta „hegemonistička politika“ se ne može ograničiti na određene predstave, na određena imena – ona je besmislena.

– Ova logika bi potpuno zabarikadirala svu razmenu i naš skoro dvadesetogodišnji napor da proizvedemo normalnost u našim društvima. Siguran sam da su se ta imena koja spominjete, pre svega, odnosila na javnost, na potrebu koju javnost u Gračanici, i ne samo tu, ima za kulturnim i pozorišnim aktivnostima – smatra Neziraj.

To što deo ovdašnje kulturne javnosti, i ne samo režimske, u njegovom tekstu prepoznaje ideju za „gašenj“ pozorišta u Gračanici, i smatra je nedopustivom za jednog umetnika, Neziraj komentariše kao rezultat imaginarne terminologije.

– Kada kažete „kulturna javnost“, o kome tačno govorite? Jer, ja vam mogu reći da grešite. Dosta ljudi, pisaca i intelektualaca odatle, koji su pročitali tekst u celosti, a ne tumačenja glupih portala, pisali su mi i govorili su mi da sam u pravu. Neko mi je čak napisao da to što je srpsko ministarstvo kulture reagovalo samo legitimiše tekst i ono što sam napisao.

Primer koji Jelena Bogavac daje sa mađarskim pozorištem je, kako ističe, van konteksta.

– Možda bi taj primer imao smisla ako bi zamenili uloge, dakle, ako bi Mađarska bila Srbija, i ako bi Srbija bila Kosovo, i ako bi neki mađarski umetnik napravio neku predstavu o nekom mađarskom Miloševiću koji je tokom 90 – tih godina počinio zločine u Srbiji. I da se taj mađarski Milošević u Srbiji vidi kao kasapin koji je naneo patnju, a u Mađarskoj možda kao heroj, ili barem poluheroj. Dakle, vidite da iste matrice ne mogu važiti?! Kontekst pravi razliku. A tu stvar mnogi u Srbiji, čak ni pozorišni umetnici, naravno, ne mogu da shvate. Oni pomiču moje kritike van društvenog i političkog konteksta naših zemalja. I zato im ovo što kažem zvuči čudno – kaže Neziraj, dodajući da on nije protiv pozorišta.

– Nikad nisam bio. Niti ikad mogu biti. Ja sam protiv toga da se pozorište koristi kao ideološki alat. Ja sam protiv tog pozorište koje, umesto da leči, stvara rane, stvara još više bola. Ja sam protiv predstava poput „Lift: Slobodan show“, jer ovakve predstave ne služe javnosti, već su stvorene da reprodukuju traumu. One vređaju žrtve. Vređaju uspomenu na one nevine ljude koji su stradali od kasapina Miloševića – navodi Neziraj.

Šta je Jetona Neziraja, zapravo, iniciralo za tekst u kojem je izneo teške političke optužbe protiv jednog malog pozorišta, i time, kako neki sada smatraju i u beogradskim krugovima koji su ga jako podržavali, odstupio od „globalne umetničke familijarnosti“, Neziraj kaže:

– Oprostite, ali kako možete govoriti u ime pozorišne zajednice? Moj krug u Beogradu, ili ono što nazivate „globalnom porodicom“ je uvek bio uzak i malobrojan, nažalost. Ali, tako je bilo i jeste na Kosovu. A ono nekoliko prijatelja koje sam imao u Beogradu, još uvek ih imam, budite uvereni u to. Oni su upoznati sa mojim radom, mojom posvećenošću i nisu im potrebni dodatni dokazi, čak ni kada „optužujem neko malo pozorište“, kako ga nazivate.

– Ako je biti protiv hegemonističke politike Vlade Srbije koja je, opet ponavljam, nastavak Miloševićeve politike, neka vrsta krivice, onda priznajem da sam kriv i da dobrovoljno napuštam „globalnu umetničku porodicu“. A ako je kritikovanje ideoloških ciljeva vlade koja stvaralaštvo jednog pozorišta, njegovo delovanje i rad vidi kroz nacionalnu dioptriju, a ne kao umetnički poduhvat za društvenu i kulturnu emancipaciju, onda da, ja sam protiv toga. Ali, OK, cinizam na stranu – ističe Neziraj, dodajući da bi ipak trebalo da se nađe neko ko će da prevede njegovo kompletno pisanje na srpski jezik.

– Ja i tih mojih nekoliko prijatelja to ne možemo, to bi u neku ruku i trebalo da bude posao drugih ljudi, članova te „pozorišne porodice“ u Beogradu, koji nikada nisu pročitali knjigu nijednog albanskog autora, koji ne znaju kako zvuči albanski jezik. Neka pročitaju do kraja, na srpskom, pa onda možemo da sednemo i da razgovaramo. I uveren sam da onda niko ne bi tako nešto komentarisao u vezi ovog pitanja koje je, zapravo, kao „sudska presuda“ – ističe Jeton Neziraj.

Jedini dodir sa normalnijim životom

Prema rečima Jelene Bogavac, pozorište u Gračanici ima odličan repertoar, i ona je sa ovom scenom nekoliko puta sarađivala.

– Umetnički direktor tog pozorišta Nenad Todorović vrlo ozbljno radi, u vrlo teškim uslovima, gotovo da to nisu nikakvi uslovi, a često su ti ljudi i ugroženi. Skoro svi naši reditelji su ili gostovali tamo ili režirali, te predstave se igraju po srpskim enklavama, i to je jedini dodir tih ljudi koji tamo žive sa nekim normalnijim životom – kaže Jelena Bogavac.

Borka Pavićević i kako nastaju velika pozorišta

Reagujući na tekst Jetona Neziraja kulturnoj javnosti se svojim saopštenjem obratio i kolektiv Narodnog pozorišta Priština u Gračanici, podsećajući na događaje od pre gotovo dve decenije:

„Nakon proterivanja iz grada čije ime još čuvamo u nazivu našeg pozorišta, iz naše zgrade i sa naše matične scene kojoj nemamo pristupa,
obnovili smo svoj rad 2004. godine. Od tada smo se sa svojim „privremenim sedištima“ selili od privatnog stana u Leposaviću, kuće u predgrađu Kosovske Mitrovice, dok na kraju svoju novu matičnu scenu nismo pronašli u Domu kulture u Gračanici.

Tokom tog perioda u našem pozorištu igrali smo domaće i strane klasike a predstave su nam režirali najpoznatiji srpski reditelji. Izvodili smo ih u svim mogućim uslovima na Kosovu i Metohiji: od domova kulture, u portama manastira, školskim učionicama, dvorištima seoskih kuća… Svuda gde ima naše publike, želje i potrebe da nas vide i da nastupimo. Nastojimo, pritom, da gostujemo i u pozorištima u drugim delovima Srbije, regionu i u inostranstvu, i da prikažemo što šire svoj rad“, navodi se u ovom obraćanju javnosti.

„Za sve to vreme, privremene vlasti na Kosovu i Metohiji proglašavaju nas za ilegalnu instituciju koja nema pravo tu da postoji. Pristup
nam jedino nije dozvoljen našoj zgradi u Prištini, gradu koji je u međuvremenu etnički postao najčistiji „glavni grad“ u Evropi, i gde smo ostali ne samo bez naše kuće već i bez naših gledalaca.

Najpre je bivša predsednica Kosova Jatifete Jahjaga pre nekoliko godina sa skupštinske govornice navela da je naše pozorište potrebno ugasiti, da bi nedavno napad stigao i sa najmanje očekivane strane“, kaže se u saopštenju.

„Od dramaturga Jetona Neziraja, donedavnog umetničkog direktora Nacionalnog teatra Kosova, smeštenog u onoj istoj zgradi odakle smo proterani i kojoj nemamamo pristupa, a sada direktora privatnog pozorišta i nevladine organizacije. On je, kao prijatelj naše kuće bio pozivan i prisutan na više naših premijera u Gračanici, a tako i nedavno, na premijernom izvođenju predstave „Onoj koja raspušta vojske“ rađenoj po motivima „Lisistrate“, u režiji Slobodana Skerlića.

Mislimo da karakterisanje našeg pozorišta kao „propagandnog oružja Vlade Republike Srbije u njenom pokazivanju vlasništva nad Kosovom, kao i devedesetih godina“, ne zaslužuje nikakav komentar i obrazlaganje, osim napomene da i bezbednosno i na sve druge načine ugrožava rad našeg pozorišta i njegovih zaposlenih“,  ističe se u saopštenju.

„Nadamo se podršci naših kolega i udruženja u našoj borbi na naše pravo na rad i slobodno i bezbedno postojanje. Ovo saopštenje završićemo
rečima Borke Pavićević, čijim citatom gospodin Neziraj započinje svoj tekst. Ona ih je izrekla 2017. godine na TV debati u emisiji „Sprorazum“, u kojoj je gostovala upravo sa Jetonom Nezirajem i našim umetničkim direktorom Nenadom Todorovićem:

„Ne mislim da je pozorište u Gračanici slučajno tu. Pored spoljnih okolnosti zbog kojih se tu našlo, ima nečega što se zove duh mesta. U takvoj
konstelaciji nastaju velika pozorišta“.