Jeton Neziraj: Nikada nijedan reditelj sa Kosova nije pozvan da režira u pozorištu u Srbiji

Ovim velikim projektom, po drami Jetona Neziraja, u režiji Blerte Neziraj, dve kuće povezane višedecenijskom saradnjom i prijateljstvom obeležile su i svoje jubileje – Atelje 65, a La MaMa 60 godina postojanja, a u tradiciji svog duha napravile su važan pozorišni i kulturni pomak.

Pored sjajne ekipe njujorških glumaca, „Balkan bordello“ je i našoj široj publici predstavio najznačajnijeg savremenog dramskog pisca sa Kosova – komadi Jetona Neziraja prevedeni su, objavljeni i režirani na više od 15 jezika, a među velikim kućama sa kojima je sarađivao su i Volksbine u Berlinu i La MaMa.

Vaša epska saga o balkanskoj porodici smeštena među crvenim fenjerima razuzdanog bordela, ispraćena je iz Ateljea 212 sa oduševljenjem i ovacijama publike. Kako vi doživljavate uspeh beogradske premijere „Balkan bordella“?

– Često smo dolazili u Beograd sa našim predstavama, ali smo, do sada, uglavnom igrali u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Vrata CZKD-a su uvek bila i još su otvorena za nas, zahvaljujući pokojnoj Borki Pavićević. Moram reći da su pozorišta u Beogradu počela mnogo da oklevaju kada je u pitanju saradnja sa pozorištima i umetnicima sa Kosova. Zato smo bili srećni što je Novica Antić, upravnik Ateljea, pokazao spremnost za predstavu „Balkan bordello“, i ta saradnja je bila odlična i veoma profesionalna. Naravno da smo srećni zbog pozitivnih reakcija javnosti u Beogradu i ljudi koji su došli da vide našu predstavu. Reakcije kritike su takođe bile uglavnom pozitivne, ali je bilo i kritika koje su za cilj imale potcenjivanje. Dosta ljudi u Beogradu, iz konzervativnih krugova, ali i među takozvanim kulturnim elitama, kosovske Albance i dalje doživljavaju kao Indijance. Oni ne mogu da prihvate činjenicu da sa Kosova može doći nešto kulturno kvalitetno. Ali, to je njihov problem. Kulturni fašizam nekih u Srbiji prema Albancima je legendaran. Važno je naglasiti da se ne osećamo potcenjeno kao umetnici – ni rediteljka Blerta, ni ja, a još manje kao umetnici sa Kosova, pogotovu sada, posle preko tri stotine predstava koje smo prikazali u prestižnim pozorištima i na festivalima u Evropi i Americi u ovih poslednjih deset godina.

„Balkan bordello“ je provokativna, vrlo hrabra i kritična priča o našem začaranom krugu mržnje i nasilja koji se ne može tako lako zatvoriti. Da li ste za ovu koprodukciju sada nešto menjali u tekstu u odnosu na njegovu izvornu verziju od pre pet godina, kada se igrao u Crnogorskom narodnom pozorištu?

– Osim u Podgorici, ova predstava je bila postavljena i u Prištini, u Nacionalnom pozorištu Kosova, gde je režirao Andraš Urban. Tada sam napravio neke promene, uključujući dodavanje nove scene, a sada se, za ovu treću produkciju, drama samo sažela i pomalo lišila onih balkanskih „referenci“. Blertin cilj, kao rediteljke, bio je da predstava ima najuniverzalnije estetske i sadržajne kodove, s obzirom na činjenicu da će biti prikazana pred raznolikom publikom na Balkanu, a potom i u Americi. Moram da kažem da je Dimitrije Kokanov, koji je kao dramaturg bio uključen u predstavu, odradio odličan posao.

U aprilu iduće godine pred vama je i američka premijera ove predstave. Šta za vas to znači kao autora i angažovanog intelektualca?

– U pozorištu La MaMa u Njujorku pre tri godine prikazana je moja drama „55 shades of Gay“, takođe u režiji Blerte Neziraj, ali sa glumcima sa Kosova. Sada se na tu legendarnu scenu vraćamo sa još jednom predstavom, ozbiljnom pozorišnom koprodukcijom i mešovitim glumačkim sastavom; Amerikanci, Srbi i Albanci. Naravno, imam velika očekivanja od „Balkan bordella“ i nadam se da će biti dobro prihvaćen u javnosti i u medijima. Ovo je prilika kojoj teži svaki dramski pisac, a hajde da kažemo i da je „Balkan bordello“ jedan od najvećih pozorišnih projekata u regionu poslednjih godina. Radi se o velikom poduhvatu kojem su mnogi ljudi doprineli, a među njima je i neumorna Beka Vučo, producentkinja ove predstave, koja je sarađivala sa Mirom Trailović i Elen Stjuart od prvih godina njihovog poznanstva i Bitefa. Beka nije propustila ni najmanju priliku da se stvari odvijaju kako treba. Imali smo i sreću da za scenografiju angažujemo Mariju Kalabić, fantastičnu scenografikinju i fantastičnu osobu. Na „Balkan bordellu“ je angažovano oko trideset umetnika i scenskih radnika koji dolaze iz sedam različitih zemalja sveta, i to je zaista podvig.

Njujorški glumci igraju junake „Balkan bordella“ sa balkanskom strašću, posebno legendarna glumica La MaMe Oni Džonson u liku Klitemnestre. Da li ste na neki način i vi učestvovali u radu rediteljke Blerta Neziraj, koja je i vaša supruga?

– Ne, uopšte. Moje učešće u procesu proba dešava se isključivo kada je to neophodno zbog teksta. Inače, mrzim proces proba i veoma sam srećan što nisam reditelj. Blerta je intenzivno radila, i zaista je čudo kakav je rezultat postigla za tako kratko vreme proba. Glumci su zaista bili fantastični – svi. Ali, lično, mene je pridobio Svetozar Cvetković, kome, vrlo rado, ne bih dozvolio da se vrati u Beograd. Zaustavio bih ga da radi sa nama u Prištini. Kakav divan glumac i čovek. Imali smo veliku sreću što je deo naše predstave. Srećni smo i što smo se upoznali i sarađivali sa Ivanom Mihailovićem, sjajnim mladim glumcem Ateljea 212.

Šta je bila vaša osnovna inspiracija da ovu dramu o našem krvavom Balkanu stalno žednom osvete napišete bazirajući se upravo na Eshilovoj trilogiji „Orestija“, tragedijama „Agamemnon“, „Hoefore“, „Eumenide“?

– Drama “Balkan bordello” napisana je 2015. godine po narudžbini Crnogorskog narodnog pozorišta iz Podgorice, u vreme kada je direktor bio Janko LJumović, sjajan čovek i intelektualac koga beskrajno cenim, i taj tekst je nastao u bliskoj saradnji sa beogradskim rediteljem Stevanom Bodrožom. Kada nam je Janko tražio da mu nešto predložimo, mi smo imali nekoliko maglovitih ideja. Onda je, čini mi se, upravo Stevan predložio: hajde da napravimo „Orestiju“, jednu novu varijantu, nešto prerađeno u stilu Orestia re-visited! Sećam se da sam ovaj zadatak prihvatio olako, nesvestan šta me sve čeka. Kada sam ponovo pročitao „Orestiju“, pokajao sam se što sam prihvatio, imao sam utisak da neću uspeti. Ali, bilo je kasno, i nije bilo povratka. Kada sam počeo da pišem dramu, pisao sam brzo – ona nije ispala kratka, naprotiv, rekao bih da je veoma voluminozna. Ali, bilo je zastrašujuće videti koliko te scene nasilja, i ta scena ubistva iz Eshilove drame liče na ono što smo doživeli na Balkanu tokom 90-ih godina. To je Eshila učinilo genijalnim autorom i njegove drame bezvremenim.

Klitemnestra u predstavi kaže vojniku da je Agamemnon u svojim ratnim pohodima najviše razarao, da je najviše ljudi, žena i dece pobio, da je najviše pljačkao i da taj plen nije delio sa svojom vojskom nego se sam bogatio… Ali, vojnik nalazi opravdanje i dalje veruje svom Komandantu – Agamemnonu. Zbog čega ljudi prihvataju da budu slepi poslušnici svojih ratnih i političkih vođa?

– Najtragičnija strana ratova je, naravno, slepa vera ljudi u one koji te ratove vode. To je neka vrsta neprirodnog pokoravanja, ali i svesnog zločina i varvarstva. Zato društvo gubi kompas kada vođa koji vlada terorom i koji poziva na rat počinje bivati važniji od mudrog vođe i onoga koji poziva na mir. U ovim krajevima su obični razbojnici popularniji od mudrih i razboritih ljudi. Mislim, kakva budala moraš biti da danas u Srbiji napraviš mural ratnom zločincu Ratku Mladiću! Ili, kakva budala moraš biti na Kosovu da glasaš za bivše komandante. Ili, kakva budala moraš biti da ideš za budalom poput Donalda Trampa! Čini se da su se Mefistofeli počeli umnožavati u svetu, i sve više ljude guraju u svet zločina, nasilja i prestupa.

U pratećem tekstu o „Balkan bordellu“ zapisali ste da niko ne želi da prizna krvožednog Agamemnona kao svog komandanta, da ga svi vide kao onog „drugog“, i da se svi osećaju Trojancima. Kako je, upravo zbog te provokacije koju nosi lik Agamemnona proteklo prvo izvođenje vaše drame u Prištini pre pet godina, da li ste imali problema?

– U Prištini, posle predstave u režiji Andraša Urbana, da, imali smo velike komplikacije. Dan uoči premijere, grupa veterana OVK napala je pozorište i tražila da se ono zabrani jer je, prema njihovim rečima, antinacionalno i vređa „vrednosti oslobodilačkog rata“. Na ovim prostorima uvek je bilo više stražara koji su branili „vrednosti rata“, a mnogo manje koji su branili vrednosti mira. U svakom slučaju, premijera je održana u Prištini, ali pod strogim prisustvom policije. Bilo je tu mnogo komplikacija, ali o njima možemo govoriti drugom prilikom. Veterani su čak i nakon premijere napisali kritiku o predstavi. Zabavno, zar ne?!

Zapisali ste i da je „Balkan bordello“ drama o Agamemnonima iz Prištine, Beograda, Podgorice, Tirane, Njujorka, Tel Aviva…, i da je svrha ove predstave da prepoznamo naše Agamemnone, ne da ih projektujemo izvan nas, kod drugih. Da li naša društva, pre svega mi lično, kao pojedinci, imamo snage za taj veliki korak napred?

– Naša društva još uvek nemaju te snage, ali mislim da je važno da se i u malim prostorima kao što su scene te ideje projektuju i saopštavaju javnosti. Jer, kako se kaže, pozorište je model budućeg društva. A kada je pozorište slobodno i ima hrabrosti da projektuje takve ideje, onda se očekuje da će se ta sloboda i te ideje jednog dana proširiti na društvo. Zato, tokom svih ovih godina, insistiram na slobodnom pozorištu koje suočava društvo sa njegovim demonima.

Političke elite nam neprestano obnavljaju te ratne koncepte mržnje, osvete, međusobnog nerazumevanja i neprihvatanja. Kako danas na Kosovu žive „mali, obični ljudi“, Albanci i Srbi, i da li su se oni zaista oduvek mrzeli, kako nas neprestano ubeđuju političari?

– Ovo je pitanje na koje mislim da ne znam dobro da odgovorim. Moj prijatelj, filozof Škeljzen Malići kaže da je albansko-srpski rat kasnih devedesetih bio istorijska nesreća. Ako pogledamo istoriju, albansko-srpski odnosi imali su mnogo više dobrih dana. Stoga, ne znam da li se može govoriti o „mržnji koja seže duboko u prošlost“, kao što je to često slučaj. Srbi i Albanci se možda nisu voleli, ali ne verujem da su se mrzeli. I to je još uvek tako na Kosovu. Između Albanaca i Srba možda nema ljubavi, ali ne vidim ni mržnju. LJudi jednostavno pokušavaju da žive. Naravno, to nije slika koju možete naći u provladinim medijima u Beogradu, koji veruju da u džepu svakog Albanca stoji bomba koja čeka da bude bačena na kuću nekog Srbina na Kosovu. Ili, kao i mnogi bolesni mediji na Kosovu koji smatraju da je svaki Srbin u Srbiji ratni zločinac.

Mogu li predstave poput „Balkan bordella“ u realnosti da pokrenu neke pozitivne pomake u ovim našim nedemokratskim i duboko istraumiranim društvima, da ne ostane sve samo na aplauzu u pozorišnoj sali?

– Naravno, moć pozorišta ne treba potcenjivati. Zato je i važno imati što više pozorišnih prostora koji su slobodni, u kojima se daju antiratne predstave – predstave koje osuđuju zločinačku prošlost, koje projektuju ideje i ljudske i civilizacijske vrednosti. Bojim se da trenutna politička klima u Srbiji i na Kosovu ne ide u prilog stvaranju ovih slobodnih prostora. Ono što ja vidim na Kosovu, ali i u Srbiji, je strah naroda. Taj strah se vidi i u pozorištu. Posejali su ga, naravno, političari koji i dalje drže upaljenu uzbunu „narodne vanredne situacije“.

Ekipa sjajnih glumaca u „Bordellu“, kako ste prokomentarisali, zvuči kao neki od starih viceva tipa „Sreli se Albanac, Srbin i Amerikanac“… Zašto nam danas dobri događaji koji nas udružuju i bude nadu deluju tako neverovatno, kao vicevi ili ekscesi?

– Pozorište je, nažalost, ostalo gotovo jedini prostor gde Albanci i Srbi sarađuju i razumeju jedni druge. Ironično, rekao bih da se Albanci i Srbi razumeju samo u fikciji. A na još veću žalost, kao što sam već rekao, jeste to što se čak i ovaj mali prostor saradnje smanjio. Imam utisak da su pozorišta u Srbiji, uz nekoliko izuzetaka, postala produžetak aktuelne vlasti, koja je suštinu opstanka izgradila na negiranju države Kosovo. Dosta beogradskih pozorišta se plaše da, dopuštanjem bilo koje predstave sa Kosova na svojim scenama, prihvataju državu Kosovo. I, ako bismo parafrazirali onu čuvenu parolu iz 90-ih u Bosni i Hercegovini, mogli bismo reći: budalo, ovo je pozorišna predstava, a ne „državljanstvo Kosova“!
I zato, u ovim čudnim okolnostima, ovakva saradnja zaista deluje kao neki vic. Normalnost je postala nešto što nas uzbuđuje i što nam se čini kao izvanredna vest.

„Zanimljivo“ je da se ovde do sada nije igrala nijedna vaša drama. Kako vi i vaša supruga danas doživljavate Beograd – da li biste prihvatili ponudu da dođete i radite neku vašu predstavu?

– Sa zadovoljstvom bismo došli. Štaviše, pre nekih deset dana, u zoom diskusiji sa rediteljem Harisom Pašovićem, spomenuo sam šokantnu činjenicu: u ovih preko sedamdeset godina istorije pozorišta nikada nijedan reditelj sa Kosova nije pozvan da režira ni u jednom pozorištu u Srbiji. A to nije samo nedostatak radoznalosti, to je arogancija. Srbija je Albanca volela i prihvatala samo kao drvoseču i kao odžačara, ali nikada nije želela da ga vidi i prihvati dalje od ove uloge. I ovaj način razmišljanja i dalje dominira. Međutim, točak istorije je ovo učinio krajnje irelevantnim. Srbija treba da se probudi i da shvati da je u njenom interesu da upozna i prihvati Albanca mimo tih primitivnih predrasuda. A to se, pre svega, postiže kroz kulturnu komunikaciju sa Albancem. Na taj način Srbija pomaže sebi da se oporavi. Figurativno bih rekao da je Srbija kao onaj pacijent koji odbija da preduzme korake, jer odbija da prizna da je bolestan.

U „Balkan bordellu“ ima i dosta crnog humora – da li je to na neki način možda i odraz nekog vašeg makar i minimalnog optimizma da će ovaj naš prostor preživeti i da ovdašnji Agamemnoni više neće imati moć da utiču na naše živote?

– Crni humor, satira i ironija povezuju većinu mojih drama. A u ovoj drami su ti aspekti vidljiviji, zato što sam time želeo da bolje i dublje povežem dramu sa temperamentom regije. Nekako, imam utisak da su u ovim našim krajevima ljudi znali da se kroz humor mogu suprotstaviti budalaštvu, bahatosti i nasilju. Agamemnone ćemo i dalje imati, ali ćemo imati i humor koji će ih lišiti glorifikacije i mitizacije… Srećom!

Pisac koji provocira svet

Jeton Neziraj je direktor Teatra Qendra Multimedia, pre toga bio je umetnički direktor Narodnog pozorišta u Prištini. Napisao je više od 25 drama koje su prevedene, objavljene i režirane na više od 15 jezika. Kao dramski pisac sarađivao je s pozorištima i pozorišnim trupama u Evropi i Americi, a njegovi komadi osvojili su brojne nagrade i izvođeni su na festivalima širom Evrope.
Nemački pozorišni časopis „Teater der Cajt“ (Theater der Zeit) i radio „Dojčlandfunk kultur“ (Deutschlandfunk Kultur) nazvali su ga „balkanskim Kafkom“, a „Los Anđeles Tajms“ (The Los Angeles Times) „dramskim piscem svetske klase koji pri svakom koraku i okretu provocira naš osećaj samozadovoljstva“.

Ekipa iz sedam zemalja

Uzbudljivu priču o bezumlju u kojem živimo, na engleskom jeziku i sa balkanskim temperamentom, izneli su, pre svega, njujorški glumci pozorišta La MaMa – Oni Džonson, Džordž Drens (Agamemnon), Judžin de Pudžin (Orest), Valoa Mikens (Esma), Džon Gutjerez (Pilad), Mati Barber-Bokelman (Elektra), Met Naser (Tužilac, Gost, Muškarac). Svetozar Cvetković igra Egista, albanska glumica Verona Kodža Kasandru, a Ivan Mihailović Ratnika i Advokata.
U internacionalnoj autorskoj ekipi “Balkan bordella” su i dramaturg Dimitrije Kokanov, italijanski kompozitor Gabrijele Marangoni, američka kostimografkinja Gabrijela Bari, majstor svetla iz Holandije Jan Perego, koreograf iz Tirane Đerđ Prevoz, naša scenografkinja Marija Kalabić.