Još Dvorcevoj i Džejlan, pa nagrade

Najbolja potvrda toga su filmovi Italijana Matea Garonea, Koreanca Li Čang-Donga i Libanke Nadin Labaki.

U svom „Dogmanu“ Mateo Garone nam vrlo brzo pokazuje da nisu psi ti od kojih nam preti opasnost već, nažalost, ljudi. Radnja je smeštena u opskurnom naselju na ivici nepoznatog, primorskog gradića, u koje nijedan urbanista nikada nije kročio. Slika sirotinje, prljavštine, sivila, mizerije, u kome je čak i jedino dečije igralište zaraslo u korov i rđu. Usred toga nalazi se radnja za negu i održavanje kučića, koju drži Marčelo – mali, sitan, blag čovek, dobrica, otac preslatke devojčice, zaljubljenik u životinje, ronjenje i fudbal. Kada se ne bavi kupanjem i šišanjem pasa, koji su često veći i snažniji od njega, on igra fudbal sa svojim drugarima iz kraja ili provodi vreme u lokalnoj kafani. Omiljen je i popularan. Ali ne samo zbog svoje blage naravi i osmeha na licu, već i zato što na sitno diluje drogu. To mu omogućava da svoju kćerku odvede na lepa letovanja i provod. No, tu živi i Simone, lokalni siledžija, prevarant i lopov, koji bukvalno maltretira sve oko sebe. Simone izgleda kao neki izbacivač iz noćnih klubova – ogroman, težak, grub, sirov. Uz to brutalan, i bez interesovanja za bilo šta, sem za kokain. Što ga čini najboljim Marčelovim klijentom. On Marčela, vremenom, uvlači u delinkventnu spiralu – sa krađama i provalama, za šta cenu plaća naravno Marčelo, koji, ne želevši da oda druga, odlazi čak i u zatvor. Simon nema nikakvog respekta, niti ljudskih osećanja za žrtvu koju je podneo Marčelo, budući da ne zna ni šta je prijateljstvo, ni moral, ni ljudsko požrtvovanje. Od tog trenutka počinje užasni rasplet i neverovatno finale. Garone je napravio briljantan film. Napet, dramatičan, gorak. Sa izvanrednim i upečatljivim Marčelom Fonteom u ulozi Marčela i Eduardom Peskeom u ulozi Simonea. U kome, nažalost, psi imaju više dostojanstva nego ljudi. Film je moćan! Ujeda! I boli!

Misterija. Romansa. Triler. Sve to sadrži najnovije delo Li Čang-Donga -„Goreti“. Neka vrsta korejskog „Žila i Džima“, samo mnogo kompleksnija i dvosmislenija. Scenario je napravljen na bazi Murakamijeve kratke priče „Barn Burning“ o misterioznoj, opsesivnoj ljubavi jednog mladića. Ceo film se vrti oko jedne enigme – nestanka devojke, čije rešenje vremenom postaje manje bitno od povređenih osećanja glavnog junaka, i stravične, otrovne zavisti. Jongsoo je miran, sramežljiv mladić iz unutrašnjosti, koji je upravo diplomirao i živi u Seulu, a namera mu je da počne da piše roman. Jednoga dana on sreće Haemi, prelepu, simpatičnu, ljupku, pričljivu devojku, koje se ne seća, iako je sa njom išao u školu. Nakon njenog puta po Africi, ona se vraća u društvu izuzetno zgodnog, kulturnog i bogatog mladića Bena, koga je upoznala na putu. Ben se prema šokiranom Jongsoou odnosi prijateljski, sa iskrenošću i šarmom. Tu počinje druženje utroje i uprkos tome što Haemi pokazuje simpatije prema njemu, on se oseća inferiorno i kao gubitnik. I tada, brutalno, odjednom, Haemi nestaje bez traga i glasa… a priča zapravo počinje. To je inteligentna, suptilna priča, prelepo filmovana, sa izvanrednom muzikom i sjajnim glumcima. Nerazrešiva, intrigantna, sa veoma burnim krajem, koji je možda katarza za glavnog junaka, ali ne i za gledaoce, koje i nakon završetka ostavlja u svetu nedokučivog i dvosmislenog. Maestralno!

Nakon dva mala, prosečna filma, teško da je neko mogao i da pretpostavi da Nadin Labaki može da napravi ovako veliki, veliki film. Koji ima samo jednu manu – a to je naziv – „Kapernaum“, koji je teško izgovoriti. Kapernaum znači – konfuzni nered, vašar, koji savršeno odgovara temi filma, ali zaslužuje nešto jednostavnije i lakše, popularnije, budući da se radi o delu o kome će se puno pričati i koje će se rado gledati. Film je moćan protest protiv socijalnih nepravdi, dat kroz priču o klincu sa bejrutskih ulica, koji tuži svoje roditelje što su ga doneli na svet. No, to nije film o suđenju. Iza ovog simboličnog gesta kriju se brojni i ozbiljni problemi i pitanja koje film tretira – od nerešenog statusa migranata koji žive u uslovima virtuelnog ropstva, pa sve do roditelja, koji su, živeći u nezamislivom siromaštvu, često bili, i jesu, prinuđeni da donose stravične, okrutne odluke za svoju decu, kako bi preživeli. Treba izdržati 133 minuta tog haosa, bede, prljavštine, muke, u kome su deca bez detinjstva i ljubavi najveće žrtve. Svet svakodnevnog beznađa, u kome je ljudski život totalno bezvredan. Ovaj film, pun dramatske snage i sirovog besa, nosi maestralno, nezaboravno – 12-godišnjak Zain al Rafeea, sirijski migrant, koji je donekle tumačio svoj život i iskustvo, budući da je počeo da radi sa 10 godina. Pored njega, Labaki je za film angažovala ljude čije su životne priče vrlo slične i bliske pričama karaktera koje tumače u filmu. To je nesumnjivo doprinelo autentičnosti njihovih izvedbi, ali bila je izvesno potrebna ogromna empatija, strpljenje i stotine sati snimanja, da bi se napravilo delo takve emocionalne uverljivosti i snage. „Kapernaum“ je inteligentan film. Napravljen sa srcem. Nezaboravan. Jako dobro vođen i ispričan. Majstorski snimljen, tako da vam verno dočarava taj klaustrofobični svet gužve, haosa i nemaštine. Sa izvanrednom muzikom, koja dodatno pojačava emocionalni naboj. Mislim da je Nadin Labaki sa ovim svojim delom ušla u najuži izbor za Zlatnu Palmu. I to ne zato sto je žena-autor, već zato što je napravila muški film. Koji ne ide samo do srca gledaoca, već apeluje i na savest ovog sveta da se nešto uradi, kako bi učinio da život bude ljudskiji i pravedniji i to za sve.

Danas su na programu još dva filma, o kojima, nažalost, neću moci ništa da vam kažem, zbog vremenskog raskoraka između projekcija i izlaženja lista, a i zato što se večeras dodeljuju nagrade, pa to prosto neće više biti aktuelno. Međutim, ne isključujem mogućnost da se neko od ova dva autora nađe i na svečanoj pozornici sa Palmom u ruci, jer se radi o vrsnim rediteljima – Rusu Sergeju Dvorcevoju sa „Aykaom“ i Turčinu Nuri Bilge Džejlanu sa „Drvetom divlje kruške“. Pa, videćemo. Žiri, u svakom slučaju, očekuje ozbiljan i nimalo lak zadatak. Neka pobedi najbolji! U ponedeljak – o nagradama.