Još jedan ples smrti

Furiozne osamdesete, koje su im donele planetarnu popularnost, nasledile su blede devedesete koje nisu nagoveštavale srećan rasplet. Međutim, povratkom ključnih članova, harizmatičnog frontmena Brusa Dikinsona i gitariste Adrijana Smita, bend je 1999. ušao u novu kreativnu fazu koja, nema sumnje, stoji rame uz rame sa najuspešnijim periodom njihovog stvaralaštva ovekovečenog albumima „Piece of Mind“ (1983) i „Powerslave“ (1984). Ono čemu su se fanovi tokom „sušnih“ devedesetih samo nadali, „pokajanjem“ pomenutog dvojca postala je realnost: u novom milenijumu albumi Mejdena ne predstavljaju samo puki povod da se krene u još jedno planetarno „prikupljanje harača“ na račun starih remek-dela (što je, recimo, manir Rolingstonsa poslednjih 15 godina) već, naprotiv, pažnje vredne pokušaje da se hevi metal baština upotpuni još kojim „plesom smrti“. Kako stvari stoje, metal istorija će se morati revidirati! Beogradska publika je imala mogućnost da se u to uveri čak dva puta (2007. i 2009), a prepuni koncertni prostori Sajma i Arene upečatljivo su oslikavali poznati aksiom: Mejden fanovi su najverniji i najposvećeniji na svetu.

Želeći da obožavaocima priušte dodatne razloge za uživanje, članovi benda su prvi put u karijeri napravili veću kreativnu pauzu („A Matter of Life and Death“ je objavljen 2006) da bi se posvetili radu na pesmama za petnaesti album koji je, konačno, sredinom avgusta stigao u muzičke radnje. Reakcija publike na „Final Frontier“ bila je (ne)očekivana: postao je najbrže prodavani album u Britaniji! Dokopavši se svog primerka svaki je pravi fan, verovatno, odmah želeo da proveri da li su „galopirajući“ zvuk singla „El Dorado“ (objavljenog koji mesec ranije) i Brusov donekle rezervisani glas predstavljali nagoveštaj pomeranja zvuka benda ka hard roku ili tek izolovani incident. Kako ni uvodni deo „Satellite 15“ ispunjen zvucima sintisajzera i ritam mašina izmešanih sa apokaliptično-melodramatičnim rifovima uopšte ne liči na Mejdene, uznemireno srce pomenutog fana sigurno je počelo da ubrzava. No, kada nakon četiri minuta i 37 sekundi čudnih saj-faj zvukova Smit „raspali“ jedan od „onih“ magičnih rifova, Brus karakterističnim glasom zavapi „I´m stranded in space, I´m lost without trace“ a u gitarskom duelu se suoče Mari i Gers, sve dileme odmah nestaju – svi neophodni sastojci Mejden alhemije su tu. Sedamdeset i šest minuta kasnije postaje jasno da se „El Dorado“ (iako ne loša pesma!) razlikuje od svega drugog na albumu i da je namera grupe bila da patentirani Mejden zvuk zaokruži složenijim aranžmanima i detaljnijom razradom inicijalnih ideja, a ne da se igra na klizavom međužanrovskom terenu. Na albumu su se tako našle čak četiri pesme duže od devet minuta koje odlikuju višeslojna, kompleksna produkcija i česte promene ritma, ali je na „Frontier“ bilo mesta i za „klasične“ rifove i udvojene gitare („The Alchemist“, „Mother of Mercy“). Pera se i ovog puta latio basista-glasnogovornik Stiv Haris, pa iako ime albuma priziva u sećanje „Star Trek“ i kosmičke avanture, lirika na albumu je ovozemaljska i mračna. Približavajući se šezdesetim članovi benda očigledno postaju svesni svoje smrtnosti pa ne iznenađuju brojni religijski i apokaliptični motivi: „There will be a catastrophe the like we’ve never seen, There will be something that will light the sky!“ (When the Wild Wind Blows). Ali, tu je i svest da su ostavili dubok trag: „If I could survive to live one more time, I wouldn´t be changing a thing at all, Do more in my life than some do in ten, I´d go back and do it all over again!“ Nema razloga da im ne verujemo jer sa „Frontier“ dokazuju da znaju šta rade, da još imaju šta da kažu te da im je muzika vitalna a „konačne granice“ još nedosegnute. Kapa dole!