Najbolji istorijski romani su oni u kojima čitalac uopšte ne razmišlja o žanru. Oseća ga onako kako ga čita – uživljava se u likove, bilo da oni žive u Engleskoj 1930, Holandiji iz 17. veka ili Francuskoj iz 15. veka.
Najviše vremena u pisanju posvećujem traženju ravnoteže između činjenica i fikcije. Radim puno na istraživanju kako bih izgradila svet i likove o kojima pišem, ali koristim samo ono što ima smisla za priču. Ostale činjenice pružaju mi bazu znanja iz koje stvaram. Potrebno mi je da ubedim čitaoce da znam o čemu govorim, bez isticanja svega što znam. Uvek je teško postići taj balans – kaže u razgovoru za Danas američko-britanska književnica Trejsi Ševalije, ekskluzivni gost juče otvorenog Novosadskog sajama knjiga i izdavačke kuče Laguna.
Ona će Beogradu i Novom Sadu predstaviti svoj novi roman „Jedna nit“, čiji je prevod u Srbiji u septembru 2019. objavljen istovremeno kad i u Velikoj Britaniji i SAD, dok su ostali „evropski“ prevodi najavljeni za ovu godinu. Trejsi Ševalije za naš list govori o istorijskom romanu kao žanru, popularnosti njenog prvog svetskog hita „Devojka sa bisernom minđušom“, vezom likovne umetnosti i književnosti, ženskom pitanju.
* U svet književnosti ušli ste sa kratkim pričama, a onda ste se okrenuli istorijskim romanima. Šta Vas je navelo na promenu žanra?
– Čini mi se da su kratke priče bile vežba za veći događaj kakav je je roman – nešto pomalo nalik trčanju trke na 10 kilometara u pripremi za maraton. Roman daje mnogo više prostora za razvoj tema, likova i ambijenta. Ovo poslednje je posebno važno u istorijskoj fikciji – potrebne su mi reči da čitaocima oživim vremenski period i mesto koji im možda nisu poznati.
* Da li se slažete sa ocenama da su istorijski romani uvek u modi i da vešt pripovedač ne mora da se brine za čitalačku publiku?
– Mislim da da i nadam se da će uvek biti popularni. LJudi su znatiželjni kad je reč o svetu i tome kako se u njega uklapaju – ne samo sad, već i kad je reč o prošlosti i budućnosti. Ne planiram da pišem naučnu fantastiku – ona može da se brine o budućnosti, dok se ja nadam da ću izgraditi mostove između prošlosti i sadašnjosti tako da čitaoci gledaju i izvan sopstvenog života kako bi shvatili svet.
* Zbog čega u većini Vaših romana umetnost i poznati umetnici imaju važnu ulogu u osnovnoj potki priče?
– Volim da istražujem kreativni proces, a umetnost je jedan od načina da se to uradi. Uvek me zanima kako drugi gledaju na svet i svoj život. Umetnost otvara takva vrata i kada pogledam sliku, tapiseriju ili prekrivač, u sebi otkrijem iskru ideje. Ali, ne volim romane posvećene posebno piscima i pisanju – čini se da su zaokupljeni samim sobom i pitam se da li ih čitaoci uopšte zanimaju.
* Šta Vas je privuklo Vermerovom delu „Devojka sa bisernom minđušom“?
– To je čudesno tajanstvena slika. Posle svih ovih godina još uvek ne znam šta ona stvarno misli. Kad vas slika tera da je iznova gledate pokušavajući bez uspeha da razrešite misteriju – to je remek-delo. Takođe, ta svetlost! Boje! NJen bistar pogled! Veoma je lepa.
* U jednom od intervjua izjavili ste da je knjiga Vašeg detinjstva „En iz Grin Gejblsa“ Lusi Mod Montgomeri. Koliki uticaj na Vaše pisanje ima klasična engleska književnost, posebno DŽejn Ostin i sestre Bronte, čak ste i priredili zbirku priča nadahnutih delima Šarlote Bronte u kojoj ste zastupljeni i kao autor?
– Divim se klasičnim romanima, posebno ženama koje su pisale u vremenima kad to nije bio „ženski posao“. DŽejn Ostin se proslavila pišući za stolom sa kog je sakrivala listove kad god bi neko ušao u sobu. Ali nisam sigurna da su one mnogo uticale na moj rad. Više sam pod uticajem savremenih pisaca poput Margaret Atvud, Roze Tremen i Hilari Mantel.
* Bez obzira na različite epohe u koje smeštate radnje svojih romana, čini se da su u njima konstanta ženski likovi koji se na neki način opiru opštim pravilima i izvan su klišea svog vremena. Zbog čega su Vam važne žene koje teže samostalnosti i ličnoj slobodi?
– Iako mi to zaista nije namera, ipak se to oseća kao prirodno. Volim da pišem o ženama jer sam žena i razumem nas. A ako se fokusiram na žene u prošlosti, to neminovno postaje borba mojih likova da pronađu neku vrstu moći u svetu u kojem žene nisu imale ekonomski, politički i socijalni uticaj. Možda mislimo da je položaj žena sada mnogo bolji, da su jednake sa muškarcima. Ali, ako samo uzmemo pokret poput #MeToo, koji se bori protiv seksualnog uznemiravanja i nasilja, postaje jasno da još nismo postigle jednakost. Možda moje knjige čitaocima daju malo istorijskog uvida u tu borbu. Prešle smo dug put, ali je dug put i pred nama.
* Šta Vas je inspirisalo za roman „Jedna nit“ i priču o Vajolet Spidvel, jednoj od „prekobrojnih britanskih žena“ posle stradanja u Prvom svetskom ratu“?
– Želela sam da pišem o kolekciji jastuka i zaštitnika za klečanje koju je grupa žena dobrovoljno napravila za katedralu u Vinčesteru oko 1930. godine. Stvorila sam Vajolet Spidvel koju sam ubacila u tu grupu i posmatrala šta se dogodilo. U ranim tridesetim godinama 20. veka mnogi su još osećali posledice Prvog svetskog rata. Odlučila sam da istražim kako je izgledalo biti samohrana žena koja je izgubila verenika i verovatno se neće udati. Društvo tada nije bilo uređeno za samohrane žene; to je bila borba za pronalaženje posla i finansijsku samostalnost. Kako je tad u upotrebu ušla i etiketa „prekobrojne žene“, smatrala sam da je to bilo toliko negativno da sam odlučila da pronađem način da Vajolet sebi stvori nezavisan i ispunjen život.
* Zbog čega Vam je kraj knjige najteži deo rada na romanima?
– Zato što čitaoci zahtevaju nemoguć kraj. Žele da budu iznenađeni, da kraj ima smisla i da bude zadovoljavajući. Ali te dve stvari mogu biti kontradiktorne, jer je kraj koji ima smisla često nešto na šta je čitalac već pomislio, pa nije iznenađujući, a onda i ne zadovoljava očekivanja. Nastojim da ne razmišljam o kraju mojih knjiga kao sretnom ili tužnom – umesto toga oni su realni. Da bi se to postiglo potrebno je pažljivo pisanje.
Program u Beogradu i Novom Sadu
– Ne idem previše na međunarodne sajmove knjiga, pokušavam da izaberem samo dva-tri godišnje, jer u protivnom nikada ne bih ništa stigla da napišem. Ove godine izbor je pao na Srbiju, Španiju i Italiju. Radujem se što ću se ponovo sresti sa srpskim čitaocima, jer sam se na Beogradskom sajmu knjiga 2011. sjajno provela i bila srećna što sam upoznala toliko oduševljenih čitalaca. Sada sam radoznala da čujem šta misle o mom poslednjem romanu „Jedna nit“ – kaže Tejsi Ševalije. Ona će u petak od 18 sati gostovati u Laguninom Književnom klubu plus u knjižari Delfi u beogradskom SKC-u, a u subotu će se od 16 sati družiti sa čitaocima na Novosadskom sajmu knjiga.
Ne želim da se ponavljam
* Kako doživljavate to što Vas i posle deset knjiga najavljuju kao autora svetskog bestselera „Devojka sa bisernom minđušom“, koji je osim višemilionskog tiraža doživeo i filmsku i opersku verziju?
– To je… ipak čudno posle toliko vremena. Ponekad se pitam govore li o drugom piscu! A kad sretnem ljude i oni postanu emotivni zbog te knjige – to mi je i predivno, ali i nadrealno. Na svu sreću i dalje obožavam slikarstvo i o njemu bih mogla da pričam ceo dan. Trudim se da ne dozvolim da uspeh te knjige diktira ono o čemu pišem. Mnogi ljudi daju mi predloge i sugestije o kojim bih slikama mogla da pišem. Ne, ne, ne. Jabuke, fosili, prekrivači – to su stvari koje mi se sviđaju. Ne želim da se ponavljam.
Ono što čitamo otkriva puno o nama
* Zbog čega smatrate važnim da preko svog sajta čitaoce obaveštavate o lektiri koju čitate svakog meseca?
– Volim da pokažem obožavaocima ono što čitam kako bih ih podsetila da su mi knjige važne. Takođe, ono što čitamo otkriva puno o nama. Kada odem u nečiju kuću i pogledam knjige ili uočim njihov nedostatak, osećam da bolje razumem te ljude. Navođenjem onoga što sam pročitala obožavaoci dobijaju uvid o meni.
U književnosti posle kursa kreativnog pisanja
Rođena i odrasla u Vašingtonu, Trejsi Ševalije već 36 godina živi u Velikoj Britaniji. Posle studiranja na koledžu Oberlin u Ohaju, u Engleskoj je nekoliko godina radila kao urednik leksikografskih izdanja. U književnost je ušla sa knjigom „Devičanski plavo“ posle dvogodišnjeg kursa kreativnog pisanja na univerzitetu Ist Anglia, gde su joj mentori bili britanski pisci Malkom Bradburi i Roza Tremen. Svetsku slavu doneo joj je 1999. drugi roman „Devojka sa bisernom minđušom“, prodat u pet miliona primeraka širom planete. Laguna je objavila sve njene romane u prevodu Nenada Dropulića, dok je Vulkan izdao zbirku priča nadahnutu delima Šarlot Bronte „Dame biraju“ u izboru Trejsi Šavalije, a u srpskom prevodu Branislave Maoduš. Trajsi Ševalije trenutno izučava svet i tradiciju venecijanskog murano stakla.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
