Na nedavno završenom 59. Sterijinom pozorju glumica Emina Elor bila je dvostruka laureatkinja. Osim što je nagrađena za ulogu Koštane u istoimenoj predstavi Borisava Stankovića, a u režiji Andraša Urbana i u izvođenju Narodnog pozorišta iz Subotice, ova prvakinja Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaza, igra u komadu Lasla Vegela „Neoplanta“, takođe u Urbanovoj režiji, koji je proglašen za najbolju predstavu.
Obe predstave obeležile su još uvek aktuelnu pozorišnu sezonu, čime se još jednom pokazalo da u ovom trenutku vojvođanska pozorišta drže primat na srpskoj teatarskoj sceni. O aktuelnosti drame koju je Stanković napisao početkom prošlog veka, idejama koje su postavili osnivači Novog Sada, kao i zašto su vojvođanski autori spremni na novo, šokantno i provokativno, u razgovoru za Danas govori Emina Elor.
Nije ništa novo da u domaćim pozorištima ima malo glavnih ženskih uloga. U tom malom broju Koštana je nešto što se priželjkuje…
– Da, Koštana je svakako nešto značajno i veliko, kako ja volim da je nazovem, „ulogetina“, kakvih zaista nema mnogo, ne samo u istoriji srpske već i svetske drame. Ali, ipak, kad sam videla poziv za audiciju za postavku „Koštane“, privuklo me je to što je režira Andraš Urban i to što se radi u subotičkom Narodnom pozorištu. Pomalo me je i strah da igram ove dobro poznate, velike uloge, junakinje… Toliko puta su ih odigrale razne velike glumice i to zna malo da optereti. Ali znala sam da je Andraševa vizija o drami nešto potpuno novo i sveže i da s tim ni moja Koštana neće biti već viđena, dosadna i staromodna.
Koštana Bore Stankovića je i umetnica i ona koja svojim stavom izaziva netrpeljivost društva, zbog čega strada. Kao takva, koliko nam je Koštana danas bliska? Tačnije, kome je sve ona danas bliska?
– Svet se užasno brzo menja, menjaju se vrednosti, nažalost nagore. Čini mi se da smo sve otuđeniji i površniji. Pritom se ne menjaju problemi – položaj žene je i dalje ugrožen, promenile su se samo boje, iz crno-bele u full HD, iz papira i olovke u monitor, iz 2D u 5D… Još uvek nismo prevazišli problem diskriminacije. Ko se imalo razlikuje od onog šablonsko normalnog već nije punomoćni građanin ove zemlje. Žene, umetnici, Romi, LGBT… koga sve treba mrzeti?! Bože, kako sve to pamte, svi ti hejteri… Inače, mislim da ljudi koji ne prihvataju druge, i drugačije, prvobitno ne prihvataju sebe. Teška frustracija.
Vaš lik nastaje kroz pesme koje Koštana peva. Šta govore songovi (za koje je inače Irena Popović dobila Sterijinu nagradu za najbolju muziku) – u kakvoj to Srbiji živimo?
– Pesme su divne. Irena Popović svojom muzikom oduvala je, kao i Andraš, prašinu koja se slegla svih ovih godina na „Koštani“. U kakvoj Srbiji? U uplašenoj, razočaranoj, izgubljenoj u tranziciji, demokratiji, idealima, takozvanim vođama… Otprilike otkad znam za sebe (a imala sam osam godina kad je sve pošlo nadole ili barem tako kažu – da smo nekad svi bili gore), živim sa nekom tugom i osećanjem da nema nade. Ali ja sam još i spasena – imam ljude oko sebe koji me vole, imam krov nad glavom, i imam pozorište. Šta je sa onima bez i jednog od ovih „tamo, tamo, gore visoko, dole tvrdo“, kako kaže jedna pesma u „Koštani“. Možda zvučim crno, ali sam večiti optimista!
Zanimljivo je da se i predstava „Neoplanta“, koja je na Sterijinom pozorju proglašena najboljom, a u kojoj vi igrate, takođe bavi diskriminacijom. Šta se od 1748. nije promenilo u Novom Sadu? Šta se krije iza multikulturalnosti?
– Ne znam kako je bilo 1748, ali znam da mi se, kad slušam zadnji monolog „Neoplante“, stomak zgrči kod rečenice: „Neka žive u slozi, poštovanju i miru zajedno“. Tako je Marija Terezija zamišljala. Šta se desilo? Zašto se na zidovima grada pojavljuju grafiti poput: „Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji“ ili „Mađare pod led“? U Novom Sadu sam 13 godina. Volim taj grad i jako se radujem što mu mogu dati predstavu poput „Neoplante“. I strašno sam ponosna na naše pozorište, što imamo hrabrosti i snage da radimo predstave i ove vrste.
Sterijino pozorje je ovaj put pokazalo ono što se već neko vreme naslućuje – da vojvođanska pozorišta i autori drže primat na pozorišnoj sceni Srbije. Kako to objašnjavate? Zašto su autori, poput Andraša Urbana, sa kojim ste često radili, spremni da sklone zavesu i pokažu šta se krije iza?
– Teško je na ovo odgovoriti. Ne znam šta je naša „vojvođanska tajna“. Znam samo da mene strašno zanima to što radim i da osećam odgovornost prema tome. Zanima me šta ću dati publici. Hoću da je očaram, da se tresem, da doživi katarzu, da razmisli, da deli sa mnom sreću pozorišne čari. Andraš je neverovatno veliki umetnik, koji ima toliko važnih stvari da kaže. On ima potrebu da pokaže sve te stvari. Možda nas ta angažovanost razlikuje. Ne znam šta se i kako radi u drugim, nevojvođanskim pozorištima (nažalost, ne znam, jer se retko kad nalazim na onoj „drugoj“ strani), ali čini mi se da nemaju dovoljno – da li hrabrosti, želje, ideje ili snage, da se dohvate savremenog, novog, šokantnog, provokativnog, iako naša kolektivna energija može i mora da pokrene svet nabolje.
Radna biografija
Emina Elor igra u gotovo svim predstavama svog matičnog teatra (koji danas proslavlja 40 godina postojanja) – „Ričard III zabranjen ili Prizori iz Mejerholdovog života“, „Beržian i Dideki“, „Marat the Sade“, „Opera ultima“, „Rosmersholm“, „West Side Story“ i „Pacovi“. U svojoj dosadašnjoj karijeri nagrađena je brojnim priznanjima, među kojima je dva puta ponela Patakijev prsten, najvažniju nagradu koju jedan vojvođanski glumac koji igra na mađarskom može da dobije, dok je tri puta proglašavana za najbolju glumicu smederevskog Tvrđava teatra.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
