Josip Pejaković sa novim filmom na Martovskom: „Od Jugoslavije je nastalo šest septičkih jama“

Josip Pejaković, kaže za sebe da je nekada bio jugoslovenski glumac a danas nije ni bosanskohercegovački nego samo sarajevski.

„To najviše govori u kojim se govnima ja danas nalazim, kaže za Nova.rs legendarni dramski umetnik Josip Pejaković koji će se na Martovskom festivalu, koji počinje 26. marta, predstaviti filmom koji je režirao.

Dramski umetnik, koji je pre petnaestak dana proslavio 76. rođendan, u razgovoru za Nova.rs otkriva koliko mu znači što će premijerno „Haka“, koji se fokusira na međusobno poštovanje Pešteraca bez obzira na veru i naciju, videti beogradska publika na jednom od najstarijih filmskih festivala u Evropi:

– Po sve svoje uspehe u dugogodišnjoj karijeri i pozorišnoj i TV i filmskoj sam išao u Beograd. Nadam se da će tako biti i sada. Čast mi je da učestvujem u programu 71. Martovskog, ne samo najstarijeg, nego i najboljeg festivala za moj dokumentarni film „Hako“ u celome svetu.

Mislite li da je zavidna reputacija Martovskog dovoljna da „pogura“ vaš film dalje, u svet?

– Više sam nego ubeđen da će eventualni uspeh biti sjajna preporuka svim drugim festivalima da ga uvrste u svoj program.
Kako to da ste se u poznoj životnoj dobi, posle toliko decenija karijere, odlučili na rediteljski debi?

– Ovo je moj čisto filmski rediteljski debi, mada sam deset godina režirao po svom scenariju najgledaniju TV dokumentarnu seriju od čak 340 epizoda – „U ime naroda“. A svaka od tih epizoda je bila poseban film.

Prvobitna ideja bila je da „Hako“ bude igrani film, no nedostajalo je finansijskih sredstava. Koliko je, zapravo, na ovim prostorima, teško doći do realizacije jednog filmskog ostvarenja i ako je vama, koji ste doajen glumišta na ovom tlu, to bila nemoguća misija, kako li je tek početnicima?

– U dogovoru s producentom Almirom Šahinovićem odlučili smo obojica da prvo napravimo dokumentarni film koji će nas lakše dovesti do finansijera nego goli filmski scenario. Danas je takvo vreme koje zahteva i originalniji put do igranog fima. Skupa je to rabota i finansijerima mora biti jasno u šta ulažu sredstva. Ja sam okrutni profesionalac sa puno pozitivne stečevine i ne smem omanuti ni pod razno. Današnje stanje u kinematografiji je teško, pogotovo talentovanim mladim ljudima. Oni to rade na mišiće i samo talentom. Ali, pored toga moraju postojati sigurni budžeti što sve zemlje nastale raspadom Jugoslavije ne poseduju. Zato i istaknuti prave koprodukcije što ja, kao kompletan autor ovoga filma, ne želim. Ili jedan finsijer ili nema filma! Tako bi trebalo da rade profesionalci. A sve drugo ne pripada toj opciji, uz sav respekt nekih odličnih filmova.

Zašto vam je bilo bitno da ispričate priču o Haki Duljeviću, gorštaku s Peštera i otkud su u vašoj filmskoj storiji najznačajniji Pešterci?

– Zato što se nad tim prostorom punim svetlosti nadvio neviđeni medijski mrak. Do ovoga filma tamo su se rađali, živeli i umirali neki čestiti ljudi sa osećajem da nikome nisu bitni!? Ovim dokumentarnim filmom i, ako bude sreće, igranim mi želimo da ih učinimo bitnim! Oni to zaslužuju, jer su posebni u svemu, naročito u gorštačkim mudrostima i posebnoj filozofiji življenja.

Hako za vreme Drugog svetskog rata nije hteo da podigne ruku na svoje komšije po cenu sopstvenog stradanja. Koliko je tako nešto retkost i poruka, ne samo za nas na ovom tlu u poslednjih tridesetak godina, već i one diljem sveta?

– Protiv zla se ne može čovek boriti zlom nego dobrotom, a to je danas retka pojava u celom svetu. Hako se junački isprsio pred neljudima čuvajući svoje komšije i braneći najveću svetinju Pešteraca: „Nema većeg harama (zla) nego udariti na vlaški hak!“ Glavu je dao, ali je sačuvao čist obraz. To je univerzalna svetska poruka dobroga dela. Pešter je Srbija i njoj je takva poruka danas najpotrebnija!

Zašto kinematografija na tlu bivše Jugoslavije, kad se bavi ratovima, tretira posledice, a ne uzroke istih, niti žrtve, kako ste nedavno primetili?

– Pa to je pitanje svih pitanja. Ako se dalje budemo samo bavili posledicama, potpuno ignorišući uzroke, imaćemo stalne nemire na Balkanu. Ja sam ga nazvao po bukvalnom vlastitom prevodu – Bal (Igra) Kan (Đavola). Ja velikim delom znam mnoge uzroke i odgovorno tvrdim: „Dobro smo i prošli šta je sve bilo u glavama onih – i stranih i domaćih budala koji nam sve ovo zamesiše!“

Davnih dana izjavili ste da Bosna nikada neće biti država, jer tu „tri majke rađaju jedno dete, a to je nemoguća misija“ i da tamo čas se „sami, čas međusobno mrzimo“. Ostajete li i danas pri tom stavu?

– Veliki moj sugrađanin i literarni genije Ivo Andrić je sve rekao na tu temu u svome „Pismu iz 1920“. U toj kratkoj storiji samo jedan lekar je zbog mržnje napustio Bosnu. A danas milioni ljudi napuštaju sve ove prostore isključivo zbog iste te mržnje.

Zašto državu BiH ne cenite, ne volite, ne pripadate joj nijednim delom svoga bića, a zemlji Bosni u potpunosti?

– Bosna je zemlja. A da je mogla biti država davno bi je napravili. Zemlja je, po meni, puno više od države. Ona rađa, a država ubija. Onaj koji to ne razume nije zaslužio Bosnu! Bila je dva puta jedna prava država – Jugoslavija. Ovo sve što nastade njenim raspadom su za mene samo krhotine u kojima žive ljudi u apsolutnom ropstvu nakaradnog neo-liberalnog kapitalizma bez imalo slobode. Moj neobjavljeni roman „Jugotugoslavija“ govori sve na tu temu. U njemu tvrdim da je od Jugoslavije nastalo šest septičkih jama čiji se sadržaji stalno prelivaju danas jedni u druge. Koja okrutna metafora, zar ne?

Ostatak intervjua, koji je uradila koleginica Jelena Koprivica možete da pročitate na Nova.rs.

Josip Pejaković, biografija

Počeo je kao pevač travničke rok grupe Veziri, a nakon njegovog odlaska na to mesto je došao Seid Memić Vajta. Nakon kratke pevačke karijere Josip se posvetio glumi. Počeo je u amaterskom pozorištu u Travniku, a ubrzo je otišao u Sarajevo gde je postao poznat široj publici.
Proslavio se monodramama: On meni nema Bosne, Oj živote i O, izbjeglice. Igrao je  u televizijskim serijama i filmovima. Gledali smo ga u Osmoj ofanzivi, Hasanaginici, Vuku Karadžiću, Kuduzu, Gluvom barutu.