Jovica Petković (1927-2015)

Rođen je u Smederevu 1927. godine, u relativno siromašnoj porodici. Već u ranom detinjstvu je pokazao sklonost ka muzici, a posebno volju da nauči ovladati harmonikom, u Srbiji toliko omiljenim i popularnim instrumentom. Blagodareći očevom razumevanju, prve časove sviranja je pohađao kod čuvenog požarevačkog harmonikaša toga vremena Drage Keca. Istine radi, ambicije mladog Jovice su bile daleko veće od aspiracija jednog lokalnog svirača.

Početkom pedesetih godina prošloga veka odlazi u Beograd i muzički se usavršava kod znamenitog harmonikaša i najistaknutijeg nacionalnog stvaraoca u oblasti novokomponovane narodne muzike Miodraga Todorovića Krnjevca. Istovremeno je započeo prvi profesionalni angažman u jednoj beogradskoj kafani na Čuburi, gde ga je nekim pukim slučajem, jedne letnje večeri, s posebnom pažnjom slušao bard bosanske sevdalinke, čuveni Zaim Imamović. Malo je trebalo velikom bosanskom interpretatoru da uoči veliki izvođački talenat Jovice Petkovića, i posle kratkog razgovora mu je predložio odlazak u Sarajevo, kao i stalno zaposlenje u tek formiranom Narodnom orkestru istoimenog radija. Više od tri decenije će Jovica Petković, uz isto tako slavnog Ismeta Alajbegovića Šerbu, biti umetnički rukovodilac Narodnog orkestra Radio Sarajeva, a svojim radikalno novim i ubrzo prepoznatljivim stilom kao i bravuroznim muziciranjem ostavljao je kolege iz orkestra i publiku bez daha.

Retki su instrumentalisti kojima je pošlo za rukom da pomire ingenioznu izvođačku tehniku i osobeni karakter interpretativnog izraza kao što je to uspelo Jovici Petkoviću. Bio je neprevaziđeni majstor improvizacije – sklon magičnoj igri alteracija i disonanci, iznijansiranim i nepreglednim tonskim valerima karnevalskog poniranja u duh sevdalinke – ostavio je dubok trag u povesti njenog koncertnog izvođenja. Za svagda će ostati Petkovićeve kompozicije: „Sa Igmana pogledat' je lijepo“, „Da sam ptica i da imam krila“ na tekst Mustafe Mujezinovića, i u nezaboravnoj interpretaciji Zehre Deović. Zatim, kultne pesme: „Kada moja mladost prođe“, „Jahao sam konje, ašikov'o, pio“ (tekst Alekse Šantića), „Razbolje se srce moje“ i „Bosno, zemljo moja mila“, u izvedbi nenadmašnog tumača sevdalinke Safeta Isovića.

Iako Smederevac po rođenju, Jovica Petković je imao punu svest o tome da sevdalinka nije samo puka folklorna činjenica jednog naroda, ili naroda (u množini), nego način života, egzistencijalni poriv – tamo gde se prostiru beskrajna polja od behara pod okriljem melanholije, ali i ništa manje naglašenog lirskog patosa. Rečju, sevdalinka je pored ostalog i muzičko-poetska predstava aluzivnog i asocijativnog – retko upriličena oda ljudskoj bliskosti, osoben trijumf emocija i strasti. Konačno, sevdah je retka apologija bunta i prkosa – uz treptaj duše nad zvezdanom tišinom kasabe… Hvala maestro!