Jovo Maksić: Mi smo neka vrsta nakaradnog fašizma

Mi mrzimo do kraja i volimo do kraja, u pet minuta sve to znamo da sublimiramo, a to nije odlika fašizma. Mi možemo biti neka vrsta nakaradnog fašizma, koji se zapravo najviše nama obija o glavu – tako za Danas glumac Jovo Maksić vidi društvo i svet u kome živimo, pre svega na Balkanu, ujedno najavljujući i premijeru predstave „Divlje meso“, po tekstu Gorana Stefanovskog, u režiji Jagoša Markovića, koja se takođe bavi danas aktuelnim temama, iako je pisana pre četrdesetak godina.

Komad „Divlje meso“ biće izveden u subotu, 24. aprila, od 19 na Velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Pretpremijera je zakazana za 23, a prva repriza za 25. april. On govori o porodičnom raskolu kroz koji se prelamaju različiti pogledi na svet, tradicionalni i moralni, nerazumevanje i isključivost, u predvečerje nadirućeg fašizma…

* Ako izuzmemo predvorje Drugog svetskog rata, predstava korespondira sa današnjicom – skoro je jedna porodica izbačena iz svog doma… Na koji način ovo delo komunicira sa publikom?

– To je univerzalnost ovog komada. Na prvim sastancima koje smo imali shvatili smo da drama kao da je pisana za ovaj trenutak. Nažalost svi ti komadi koji su univerzalni opstaju, a mi se ne menjamo, ne učimo ništa iz njih. Svedoci smo moćnih korporacija, političke moći koja je prešla sve granice. Fašizam je samo dobio jedan još gori, još perfidniji oblik koji se zapravo krije pod raznoraznim imenima, pa ‘ajde, što da ne kažemo, i imenom demokratije. Sad imate zemlje koje su začetnice demokratije, ali suštinski su fašističke zemlje, čak više nego ovde kod nas. Kod nas ne postoji čist fašizam, jer on ne podnosi ovu vrstu balkanskog ekstrema u osećanjima. Mi mrzimo do kraja i volimo do kraja, u pet minuta sve to znamo da sublimiramo, a to nije odlika fašizma. Mi možemo biti neka vrsta nakaradnog fašizma, koji se zapravo najviše nama obija o glavu.

* A to i najviše boli…

– Jeste, mi smo specijalisti toga. Radimo u korist svoje štete, bez pogovora i bez greške. Da ne citiram sad Arčibalda Rajsa… I ova predstava je presek i slika današnjeg društva. U komadu smo, bez obzira što je tragedija, pokušali da damo neku katarzu. Zato što to jeste suština ovog podneblja – zbog toga opstajemo – zato što se uvek u nesreći desi neka katarza, ali se vrlo brzo zaboravi i posle par godina ćemo opet da krenemo isto i tako nikako da se naučimo na sopstvenim greškama. „Divlje meso“ se upravo bavi tim. I dok smo radili pominjali smo rečenicu: „Ima života posle smrti“, hteli smo to da provučemo. Dok se dešavalo bombardovanje, kad je sve bilo čemer, nikad lepši dani nisu bili. Sedite na terasi i čujete – ugasi se sirena i čovek shvati koliko je, bre, život lep. Koliko mi ne znamo da uživamo, koliko smo mi prokleti i zbog jurnjave za nečim… Za Srbiju i za ovo podneblje je karakteristična je ta vezanost za kuću, dom. A dešava se da se braća zbog kuće, zbog međe krvave, pobiju, ne pričaju jedan s drugim. Na kraju, sruši se ta kuća i ti shvatiš da kuća može da plane ovako, to je materijalna stvar, a mi smo stalno robovi tog nečeg materijalnog…

* Koja je simbolika naziva komada – junakinja, kada joj Nemac donese buket cveća, izgovora tu sintagmu „divlje meso“?

– Bez obzira koliko mi ovde bili patrijarhalni, žene ne nose tri stuba kuće, nose četiri. Da se ne lažemo, verujte mi. I trpe. Ne znam gde su toliko trpele kao ovde i uspele da iznesu sve. Da iznesu i tog muža i tu decu… To je žena koja je pala u neku vrstu depresije, nešto predoseća. To su ti žene, imaju nečeg magičnog, te žene koje mogu da predosete sve. Ne vide one od svile i kadife onaj sjaj, vide nešto iza, što je mnogo dublje. Umele su tako da gledaju. Žene su racionalne, mi muški nismo. Mi smo više emotivci bez obzira koliko to kontradiktorno bilo. Idemo glavom kroz zid. Mora tako i kad nemaš obrazloženje ti lupiš šakom o sto – „E zato“. To naše „zato“, taj naš prkos i inat nas je doveo sto puta u situaciju koja na kraju bude bezizlazna. Taj otac (u predstavi) koji je život svoj ostavio, razboleo se. Pao je s krova da bi sinovima sagradio kuću i svako njihovo ponašanje koje nije kako je on zacrtao je za njega propast. Hteli smo da pokažemo da ta porodica ima sve – u pet minuta mi se ljubimo, grlimo i svađamo i onda opet tako. Kad naiđe spoljni neprijatelj, onda smo najsložniji i to jeste ta nesreća. Nama treba neko spolja da dođe i razruši sve da bismo se mi složili. Tim smo se bavili kroz sliku jedne porodice, koju možete videti na svakom koraku danas.

* U seriji „Kosti“ tumačite glavnu ulogu, antiheroja koji rešava probleme koje nisu supeli da reše „konvencionalni“ heroji…

– Kada vidite da ste nemoćni kao pojedinac, kad vas nepravda ubije, vi imate mentalnu potrebu da se pojavi taj neki antiheroj, koji dođe i rešava stvari, onako kako je sistem trebalo to da reši. Mali čovek, običan čovek je nepotreban za sistem, on je potrošna roba, pion… Kada shvatite to, kada dođete do tog saznanja – a svi dođemo – neko beži tako što ode u neku stranku, pa pomisli da je rešio problem. Ja ne vidim to kao rešenje problema. Naravno, ni taj antiheroj nije rešenje problema, ali njegova potreba da problem rešava govori da je on dobar čovek, iako to što uradi nije dobro, ali je doveden u tu situaciju. Danas pogotovu, ove što se dešava, pa ti, kao otac jednog deteta, šta bi uradio ako sistem ne radi? S druge strane, tako možemo doći do Divljeg zapada, jer mora zakon da se bavi tim problemima.

Ne znam da li ćemo išta da promenimo. Ipak, moramo da se trudimo. I ova predstava jeste rađena da bismo nešto pokušali, da promenimo i tri čoveka, ako izađu sa predstave razmišljajući, mi smo svoju misiju obavili. Mi jesmo tu da bismo svedočili o vremenu u kojem živimo. I to je lepota ovog posla.

* Dakle nije u pitanju samo posao, već i poziv?

– Povodom „Kostiju“ mogu da kažem da mi se životni san ostvario, jer kad sam pogledao „Meso“, rekao sam: „Ja bih voleo da sam igrao u ovome“ i Bog me je poslušao i pozvan sam na „Kosti“. Dobio glavnu ulogu. Mogao sam da kažem – zatvaram knjigu i sa ovim je imalo smisla baviti se ovim poslom. Želim što više takvih uloga, i ova predstava je takva. Nadam se da ću u životu bar još par puta imati tako nešto…

* U fokusu su ovih dana žene, ali šta je sa muškom pozicijom na Balkanu, sa zahtevom da muškarac bude jak i ne pokazuje slabosti, može li taj naš mentalitet da se menja kroz film i angažovanost?

– Ako se ja učim sa svojih pedeset godina, otvoren sam da učim i da se menjam, zašto to ne bi svaki čovek mogao. Ali to ide jako sporo. Evo ja se bavim glumom da bi možda u deset igranja tri čoveka počela da razmišljaju… Kako da nema smisla? Ima smisla! Vrlo je teško samog sebe promeniti, a onda kada utičete na nekoga, u pozitivnom pravcu, to je bogatstvo. Ne treba očekivati previše… Pustite da ide… Ima smisla, uvek ima smisla.

* Pomenuli ste u jednom intervjuu da ste zbog Oluje seriju „Kosti“ doživeli lično. Posle svega što se izdešavalo devedesetih, svih ratova i ružnih stvari, da li ponovo možemo da budemo povezani na zajedničkom kulturnom prostoru?

– Što se tiče običnog naroda, i s jedne i s druge strane, naravno da može. Međutim, mislim da moramo, sad je to malo teška reč, ali mi moramo sve žrtve da otkopamo. A ne da ih političari drže zakopane, a oni kao da se dogovaraju, majke mi moje mile… Oni kao da se dogovaraju, „‘ajde otkopaj ti te, pa ćemo mi ove da zavadimo“. Što se tiče običnog naroda, mi vrlo brzo shvatimo koliko su nam životi slični, koliko smo mi nebitni za ove koji nam kroje sudbinu. Filmovi poput „Aide“ su potrebni. Ali se desi da oni budu zloupotrebljeni u političke svrhe, koje nemaju veze sa filmom. Kao što su od „Dare“ napravili. Meni je žao toga, jer je film napravljen zbog tih ljudi koji su žrtve. To se ne sme zaboraviti… Ni jedna, ni druga, ni treća strana. Šta je rađeno… I ko smo mi da kažemo „‘ajde, nemojmo sad dirati tamo, da bismo se pomirili“… Ko sam ja to da kažem jednoj majci kojoj je sin ubijen. Nisam niko. Najveća zabluda je Bog čuva Srbe ili Hrvate. Pa to su bogohulnici. To je na kraju, kad stanete, bogohulnost, odakle ti pravo na to… To je patrijah Pavle još rekao, baš zbog toga, „budimo ljudi i ako smo Srbi“, jer mi se znamo busati, biti partiote u kafani. Znamo da skrnavimo zastavu pijani, tako što ćemo se njome ogrnuti… Nisam, brate moj, patriota sam tako što hoću da očuvam reku, hoću da očuvam manastire, hoću da očuvam sve što je već sagrađeno i što je ostavljeno meni, da ja čuvam i da prenesem mom unučetu i praunučetu. E to je pariotizam, a nije patriotizam prodati zemlju, staviti reku u cevi i poseći šumu.

Reč reditelja i glumci

– Divlje meso, naša porodica balkanska, puna ljubavi, puna nesloge, puna našeg ludila, naših hormona, naše destrukcije i naše duše, a s druge strane ovaj vanjski svet, ovaj kapitalizam, mehanizam koji jede ljude, bizarni, sa ozbiljnim naznakama fašizma – tako je reditelj Jagoš Marković, koji je zaslužan i za adaptaciju, scenografiju i izbor muzike predočio radnju komada.

U predstavi igraju: Jovo Maksić, Sandra Bugarski, Luka Grbić, Marko Todorović, Aleksandar Vučković, Andrijana Đorđević, Ljubinka Klarić, Vanja Nenadić, Pavle Pekić, Emir Ćatović, Milan Čučilović, Jana Milosavljević, Aleksandar Jovanović. Kostimografkinja je Maria Marković Milojev, a scenski govor potpisuje Ljiljana Mrkić Popović.