Ju Hua: Pisac piše za svoju dušu

Niz knjiga ovog autora, koje su dosad prevedene na više od dvadeset jezika, doneo mu je priznanja, a književna kritika izuzetno poštuje njegov stil i bogatstvo jezika, ali i odnos prema kineskom društvenom i političkom trenutku o kojem biranim rečima, kritički ali benevolentno govori kroz životne situacije svojih junaka. Neka od njegovih dela svrstana su u najznačajnija u protekle tri decenije u svetu, što dovoljno govori o popularnosti i uvažavanju ovog pisca u širokim razmerama.

Ju Hua (1960) je odrastao u vreme „Kulturne revolucije“, studirao je stomatologiju da bi taj poziv napustio i posvetio se književnom radu. Doba Mao Cedungove vladavine ostavilo je pečat na Ju Huaovo stvaralaštvo: ovaj pisac, okrenut ka siromašnom i nezaštićenom čoveku, onom koje se uobičajeno, i ne u pežorativnom značenju naziva „običnim“ ili „malim“, nije mogao da u svojim romanima, pripovetkama i esejima izbegne ocenjivačku notu u odnosu na društvo u kojem živi.

Sve su to dobri razlozi da je Ju Hua pisac koji se izdvaja u savremenoj svetskoj literaturi, a njegova česta gostovanja i intervjui koje rado daje čine ga posebno zanimljivim za poštovaoce književnosti. Proza ovog autora i kod nas je rado čitana, a nekoliko prevedenih dela na srpski jezik je odavno rasprodato. U izdanju „Geopoetike“, koja Ju Hua objavljuje već deset godina, nedavno se pojavila njegova peta knjiga, zbirka priča pod nazivom „Ja nemam svoje ime“ u prevodu Zorana Skrobanovića sa kineskog jezika (prethodno su mu izašle knjige „Kina u deset reči“, „Sedmi dan“, „Zapisi o prodavcu krvi“ i „Živeti“). Ovog leta objavljen mu je i roman „Vapaji na kiši“, u izdanju beogradske IK „Albatros Plus“, u prevodu Ane M. Jovanović sa kineskog jezika.

Koliko je Ju Hua cenjen u Srbiji govori i to da je pretprošle godine bio gost Beograda, kao učesnik dvodnevnih razgovora o tome koliki je uticaj književnosti u svetu, odnosno „Šta može književnost u današnjem vremenu“, a koje je organizovalo Ministarstvo kulture i informisanja. Ju Hua je, potom, prošle godine dobio „Veliku nagradu Ivo Andrić“ za životno delo, koju dodeljuje „Andrićev institut“.

Intervju, koji je za „Danas“ vođen sa ovim sjajnim kineskim piscem, ostvaren je zahvaljujući Mirjani Pavlović, prevoditeljki sa kineskog jezika.

* Rane godine svog života i školovanje proveli ste u vreme Kulturne revolucije. I junak vašeg romana „Vapaji na kiši“ živi u tom dobu. Koliko je ovaj roman autobiografski?

– Da, možda je glavni lik u romanu „Vapaji na kiši“ ja, i možda su njegovi drugovi iz škole i prijatelji moji drugovi iz škole i prijatelji. Uostalom, to delo ima osnovne odlike romana o odrastanju. No, on nije ja, niti su njegovi drugovi iz škole i prijatelji moji drugovi iz škole i prijatelji, tako da tu nije reč o mojoj autobiografiji. Iako sam u toj knjizi opisao sopstveni život i okruženje u kojem sam rastao, lično nisam proživeo ono što su proživeli junaci u romanu. Ipak, značajno je to što s tim likovima delim isti doživljaj, pa mogu reći da sam u „Vapajima na kiši“, u stvari, opisao svoj doživljaj sveta.

* Po čemu se meri veličina jednog ljudskog bića?

– Ljudi često mere nečiju veličinu na osnovu onoga šta je taj čovek postigao, kao na primer, srpski pisac Ivo Andrić ili kineski pisac Lu Sjun. Takođe, nemali broj ljudi smatra da je neko, premda je samo običan čovek, velik ukoliko je dobar i stalno pomaže drugim ljudima. Mnogi vide veličinu u svojoj majci, a katkad i u ocu. Ne postoji jedinstven standard prema kojem možemo izmeriti da li je neko velik ili ne.

* Junaci u vašim romanima uglavnom su nesrećni, a njihovi su životi teški i tragični. Kako uspevate da se suzdržite od emocija dok pišete?

– Zanimljivo pitanje. Kako pisac u procesu stvaranja obuzdava svoja osećanja? Mislim da mu u tome pomaže sama naracija. U zavisnosti od potreba narativnog toka, on katkad mora da potisne osećanja, a katkad da im pusti na volju. Dok piše, zreo pisac zna kada mora da stiša osećanja i kada da ih uzburka.

* S obzirom na to da pišete vrlo naturalistički, realistički, u koju biste se književnu školu svrstali?

– Kad sam 1980-ih godina počeo da pišem, kritičari koji su ocenjivali moje delo svrstali su me u avangardne pisce. Kad sam 1992. objavio roman „Živeti“, ti isti kritičari su se razočarali u mene, smatrajući da sam izneverio avangardni pokret. Tada sam im odgovorio da nijedan pisac neće pisati zarad toga da bi pripadao nekom određenom književnom pravcu, već će pisati za svoju dušu. I danas mislim isto.

* Ne tako davno, citirali ste jednog ruskog kritičara koji je kazao da su svi likovi Tolstojevih romana – Tolstoj. S druge strane, Gistav Flober je uzviknuo: „Madam Bovari, to sam ja!“ Jesu li i junaci vaših romana – Ju Hua?

– Ako to pitanje posmatramo samo iz stvaralačkog ugla, možemo reći da su moji junaci ja. Iako se po svom iskustvu, ličnosti i sudbini razlikuju od mene, oni izviru iz moje mašte i osećanja, tačnije, oni predstavljaju moj fiktivni svet koji upotpunjava moj stvarni svet. Da se vratimo na prethodno pitanje. Pisac treba da piše za svoju dušu. Šta je to duša? Kad sam 1980-ih godina počeo da pišem, mnogo su mi se dopale sledeće Igoove reči: „Ima jedan prizor koji je veći od mora, to je nebo; ima jedan prizor koji je veći od neba, to je unutrašnjost duše“ (iz „Jadnika“ – prim. prev). I zaista je tako, dok pišete, možete otkriti kako vam sopstvena duša raste, da u njenim skrovitim mestima živi bezbroj „NJih“ koji čekaju da se o „NJima“ napiše knjiga.

* Da li je pisac hrabriji od drugih ljudi? Smatrate li sebe hrabrim?

– Hrabrost pisca se razlikuje od hrabrosti vojnika. Hrabrost vojnika se ispoljava u stvarnom svetu, a piščeva u fiktivnom. Kad se pisac vrati u stvarni svet, često nije hrabar; što je manje hrabar u stvarnom svetu, to je hrabriji u fiktivnom. Stoga, u stvarnom svetu ja nisam hrabar čovek.

* Pročitali ste romane Ive Andrića. Da li vam je, i u čemu Andrić bio uzor?

– Ivo Andrić je veliki pisac epske naracije. Divim se načinu na koji je obrađivao istorijske teme. On „utapa“ istoriju u romanesknu formu, ali tako da se u njoj ne vide tragovi istorijskog materijala, pa je tu reč o pravom romanu. „Na Drini ćuprija“ i „Travnička hronika“ odlični su primeri za to. Pišem prozu, pa znam koliko je teško pisati o istorijskoj temi. Stalno se pitate da li je se pridržavate u dovoljnoj meri ili ste preterali, tako da nije lako odrediti tu meru. Andrić je to uspeo, pa je u tom pogledu veliki pisac. U njegovim delima istorija i stvarnost su se već stopile jedna u drugu i više se nikako ne mogu razdvojiti.

* Kakav je vaš odnos prema tradiciji?

– Tradicija nije nešto što nije podložno promeni. Ona ide ukorak sa našim neprekidnim usavršavanjem sebe i ličnim izazovima. I oni koji se pridržavaju pravila i oni koji im prkose ostaju unutar tradicije. Ako neko misli da je već iskočio iz okvira tradicije i krenuo novim putem, to je njegov trenutni osećaj, jer će na kraju ipak shvatiti da se još nalazi unutar tradicije. Naravno, on je verovatno učestvovao u procesu u kojem se tradicija usavršila.

* Koji su vam pisci zapadnjačke književnosti najbliži, ili su vaši uzori?

– Od zapadnih pisaca koje volim da čitam može se napraviti jedna mala armija, otprilike četa. Komandant bi bio Dostojevski, a politički komesar Tolstoj. Položaj političkog komesara zapadnjačkom čitaocu možda nije poznat, ali srpskom bi trebalo da jeste. Dikens, Flober, Stendal, Kafka, Fokner, Markes i još nekoliko desetina pisaca bili bi zamenici komandanta i zamenici komesara. U toj četi ne bi bilo vojnika, čak ni vođe odeljenja, a najniže mesto zauzimao bi vodnik. Kafka je moj učitelj. Naučio me je kako da pišem slobodno. I Fokner, i… Svi pisci u toj četi su moji učitelji.

* Koja vam je najomiljenija knjiga kojoj se najčešće vraćate?

– Roman? Mnogo ih je, nemoguće ih je sve nabrojati.

* Neki od najpoznatijih svetskih pisaca se, izgleda, vraćaju pisanju velikih romana. Mislite li da moderni čitalac ima vremena, i hoće da ih čita?

– Sigurno ima čitalaca koji su voljni da čitaju duge romane. Dužina dela zavisi od pisca, ali i od teme. Ima pisaca koji odmah napišu dugačak roman, dok drugi pišu kraće, zato što tema tako zahteva. Pisci koji su pisali vrlo duge romane, mogu napisati i kraći, a pisci koji su sve vreme pisali kraće, mogu napisati i duži.

* Učestvovali ste pre dve godine u Beogradu na skupu o temi „Može li kultura spasiti svet?“ Može li ga spasiti, kad se tako malo poznajemo?

– Uveren sam da kultura može promeniti svet. Kultura podstiče razmenu, a razmena između različitih kultura je i dvostrana, i mnogostrana. Razmena može dovesti do međusobnog usvajanja kulturnih sadržaja. Ta promena je, naravno, postepena i dugotrajna, ne može biti nagla i silovita, ali je ipak neminovna, konstantna i svakim danom sve veća i značajnija.

* Dakle, „Šta književnost može da pruži ovom vremenu?“ Koji bi bio vaš najkraći predlog?

Raznolikost i mnogostrukost.