Jugoslav Pantelić, uoči 52. FEST-a za Danas: „Interesuje me da li film ima još uvek tu moć da inspiriše barem diskusije o određenim temama“

FEST će sutra svečano otvoriti film „Bartonova akademija“, Aleksandra Pejna, a pre njega, publika će moći premijerno da vidi i kratkometrađžni film „Još jedan dan“ Radivoja Raše Bukvića u kome glavnu ulogu igra Mira Banjac. Možete li nam nešto više reći o ovom domaćem ostvarenju?

– Film Raše Bukvić na jednostavan, a efektan način priča priču o najstarijem životnom dobu, kada svaki dan može biti poslednji. Kroz tu vizuru, film nam govori i o usamljenosti koju starost na ovim prostorima često može da podrazumeva, jer potomci žive na drugom kraju sveta, ali i o istrajnosti i traženju smisla, uprkos neminovnosti kraja koji se približava. Velika Mira Banjac nosi film i, zbog okolnosti u kojima se njen lik nalazi, tumači ulogu u odnosu na predmete, životinje, pojave i uspomene, što predstavlja ozbiljan glumački poduhvat.

Šta od filmova ne smemo propustiti na 52. FEST-u?

– Ovogodišnji Fest  ima pregršt kvalitetnih naslova, u raznim programskim celinama, i jako je teško izdvojiti samo neke. Filmove koje publika sigurno najviše iščekuje, poput „Anatomije jednog pada“ ili „Zone interesa“, nije potrebno isticati, pa bih pomenuo takođe jako uspešne filmove, ali sa nešto manje odjeka u našoj javnosti, kao što je recimo film „Svi mi stranci“ Endrua Hejga, reditelja koji se i svojim prethodnim ostvarenjima pokazao kao neko ko uspeva da na filmsko platno prenese one najbazičnije i najdublje ljudske emocije, sa lakoćom i bez patetike, a opet vrlo upečatljivo i snažno. Ukoliko smo i dalje kod zvučnih naslova, tu su i filmovi poput „Obećane zemlje“ Nikolaja Arsela ili „Sećanja“ Mišela Franka.

A što ste tiče naslova u Glavnom takmičarskom programu, na koja ostvarenja biste u ovoj selekciji skrenuli pažnju?

– Glavni takmičarski program takođe obiluje zanimljivim ostvarenjima, a najpre bih istakao tri srpska filma, koji dolaze od autora koji su nas oduševili svojim prethodnim radovima, a to su „Radnička klasa ide u pakao“ (Mladen Đorđević), „Za danas toliko“ (Marko Đorđević) i „Jorgovani“ (Siniša Cvetić). Tu su i dva filma koja nam dolaze iz Hrvatske, „Sveta porodica“ Vlatke Vorkapić i „Samo kad se smejem“ Vanje Juranić, koji je i srpska koprodukcija. Skrenuo bih pažnju i na filmove „Kraljičina igra i „Gospodar, čiji su autori, Karim Ainouz i Jurij Bikov, laureati Festa iz prethodnih godina.

Zašto ste za ovogodišnji FEST izabrali slogan „Idi i gledaj“?

– Više je razloga za to, o čemu pišem i u uvodnoj reči za katalog, tako da neću ovom prilikom mnogo dužiti. „Idi i gledaj“ je naslov remek-dela ratnog filma, reditelja Elema Klimova, iz 1985. godine, ali i nezavisno od teme filma, sama naslovna rečenica, na jedan ubedljiv način, sažima poziv da budemo svesni i budni: pojam gledanja odnosi se i na filmove, ali i na svet oko nas. Sve to obuhvata gledanje, kao specifična pasivno-aktivna pozicija. Takođe, čini mi se kako i sam film Elema Klimova korespondira sa ovim trenutkom a i samim FEST-om, najpre zbog ratova koji ne jenjavaju, kao i zbog činjenice da je u fokusu ovog filma dečak i da je film snimljen u jednom povišeno ekspresivnom stilu, prelazeći iz realnosti u košmar, a nama su ove godine, u pomenutim novim programskim celinama, u fokusu, sa jedne strane, deca, a sa druge, filmski izraz koji se približava snovima. U tom smislu, čini mi se kao da se sve reflektuje kroz ovaj slogan.

Koji vi film s najvećim uzbuđenjem iščekujete da vidite ili reakciju publike na njega i zašto?

– Umetnički direktor i selektor sve filmove pogleda pre festivala, neke i po više puta, te u tom smislu posebnog iščekivanja nema. Ali me interesuju reakcije publike na filmove koji pokreću važna ili problemska pitanja, počevši od „Zone interesa“, pa kroz ceo pomenuti program Fest fokus. Interesuje me da li film ima još uvek tu moć da inspiriše barem diskusije o određenim temama. Takođe, zanimaju me i reakcije na neke nekonvencionalne filmske izraze, kakve srećemo najčešće u Snolikom filmu, recimo u filmu „Samsara“, pored toga što je priznat od strane kritike, ovaj film ima prilično neobične postupke. Ostavljam mogućnost i da me publika iznenadi i odreaguje pozitivno ili negativno na nešto što ne bih mogao da predvidim, u tome i jeste lepota umetnosti, na kraju krajeva.

Snoliki fokus : Nove programske celine na FEST-u

Budući da ste uveli i dve nove programske celine, šta biste od filmova preporučili iz ovih selekcija?
Nove programske celine su Fest fokus i Snoliki film, i u okviru njih, recimo izdvojio bih filmove kao što su „Moja mala noćna tajna“, „Čudovište“, „Sidoni u Japanu“, ali i program Fest klasik, koji inače možda ostaje u senci velikog broja novih naslova, ali koji ima da ponudi svašta zanimljivo, kao što su restaurisani Bertolučijevi „Sanjari“ ili „U vrtlogu greha“, nemački film iz 1937. sa našim Svetislavom Ivanom Petrovićem u glavnoj ulozi, čijih 130 godina od rođenja obeležavamo ove godine.