Jugoslavija je anticipirala svetski trend

Knjiga, koja nažalost još nije prevedena na srpski, temeljno i sveobuhvatno, na dvestotinak strana, obrađuje brojne aspekte uticaja italijanske popularne kulture na socijalističku Jugoslaviju kroz muziku, film, modu i potrošačko društvo. U deceniji otvaranja jugoslovenskog društva, italijanska popularna kultura delovala je kao filter, posredujući između domaćih vrednosti i novih trendova modernizacije. Sa našom sagovornicom razgovaramo o ovoj zanimljivoj knjizi.

* Odakle ideja da se posvetite pisanju ovakve naučne studije?

– Kada sam spremala doktorsku disertaciju, živela sam u Beogradu, a pre toga u Sarajevu. Htela sam se baviti ovim razdobljem pedesetih i šezdesetih godina zato što se italijanska istoriografija o bivšoj Jugoslaviji baš u tim godinama mnogo fokusirala na sukob između dve zemlje, sukob u prvoj deceniji posle rata, pitanje fojbi, egzodusa i posleratnog nasilja, čega je naravno bilo i što je ostavilo bolna sećanja i sa jedne i sa druge strane. Ali, htela sam istražiti nešto drugo: trenutak uspostavljanja komunikacije koji je krenuo od sredine pedesetih i krenuo je odjednom. Čim se privremeno rešila Tršćanska kriza u oktobru 1954. godine, imamo procvat međusobnih odnosa. Meni je to bilo jako zanimljivo jer ’52. i ’53. prisutna je atmosfera velikih tenzija sa obe strane. U Jugoslaviji i Italiji tada je bilo dosta protesta. Tršćanska kriza bila je najjača u novembru 1953. godine. Nekoliko ljudi je na tim protestima u Trstu stradalo. Imamo mobilizaciju na obe strane. Italijanska i Jugoslovenska vojska su se nekoliko meseci suprotstavljale na granici, naravno, to je bio hladni rat, ali ipak, vojska je bila u pripravnosti. Onda, odjednom, sve se završava, iako se granično pitanje rešava tridesetak godina kasnije Osimskim sporazumima 1975. Ali, čim su uklonjene najveće prepreke, činilo se da je potreba za međusobnom komunikacijom postojala. To je onda krenulo veoma brzo.

* Koliko se, prema vašem mišljenju, u Italiji, u tamošnjim kulturnim krugovima u ono vreme, na visoku i pop kulturu gledalo kao sredstvo da se, pre svega u Istri i Dalmaciji, figurativno rečeno, „dogodi povratak svih italijanskih zemalja pod maticu“?

– To je sigurno postojalo. Mislim da je kulturna politika Italije i Jugoslavije bila dosta problematična. Dugo se italijanska kultura smatrala sumnjivom upravo zbog toga, jer fašizam je mnogo iskoristio italijansku kulturu. Italijanski kulturni instituti u inostranstvu bili su epicentri italijanske propagande za vreme fašizma. Baš zbog svega toga italijanski kulturni centar u Beogradu se otvara ponovo tek 1965. godine, posle niza pregovora, jer se taj uticaj smatrao kao strana propaganda. Još problematičnije je bilo u pograničnim područjima jer su se sve inicijative – od kurseva jezika do kulturnih skupova, smatrale sumnjivim kao neka vrsta forsiranja da se nametne italijanska kultura i italijanski jezik. Rekla bih da je pop kultura važna upravo zbog toga jer nije bila sumnjiva. Možda zato što je bila neka italijanska adaptacija međunarodnih trendova. Sigurno je doprinela zaceljivanju rana i približavanju dve kulture. Recimo, u Kopru nije bilo lako organizovati kurseve italijanskog jezika, ali vrlo lako je prodirala italijanska muzika. Pop kultura je bila nešto novo, nije imala veze sa prošlošću i nije bila opterećena događajima iz rata i fašizma, kao što je bila visoka kultura. Ono što je bilo najvažnije u odnosima dve zemlje bila je pop kultura. Vrlo često sam sretala ljude, pogotovo starije generacije, koji su povezivali Italiju sa pop kulturom. Zanimljivo mi je bilo što su Italiju povezivali sa jugoslovenskom pop kulturom pogotovo u deceniji o kojoj pišem, jer nakon toga postaju dominantniji britanski i američki uticaji.

* Italija je, dakle, bila filter…

– Da to je hipoteza koju razrađujem u knjizi. Italija je delovala kao filter za razne trendove koji su dolazili sa Zapada.

* Najlon čarape i žvake su nam nam stigle iz Italije. Šta je bilo ključno da se italijanska kultura dobro primi na ovim prostorima, kako vidite moguće oscilacije u percepciji italijanske kulture u Istri i Dalmaciji ili u Srbiji?

– Sigurno je prijem drugačiji. Mislim da to ne zavisi od republičkih granica nego se to menja u područjima koja su imala stalni istorijski kontakt sa Italijom i koja su bila deo Kraljevine Italije do kraja Drugog svetskog rata. Gledalo se drugačije na Italiju u Istri i u Beogradu, ili u Istri i u Zagrebu. Mislim da je u Beogradu odnos bio manje problematičan jer nije bio toliko opterećen istorijskim događajima. Važno je reći da je slika Italije u Jugoslaviji bila uglavnom izmišljena Italija. Bila je to Italija koju ljudi nisu poznavali, ali Italija o kojoj su maštali. Međutim, u Puli i Kopru su poznavali Italiju od pre i znali su da nije sve u Italiji bilo toliko sjajno.

* Jesu li Italijani svesni kolika je moć njihove pop kulture, i da je sa ove strane Jadrana mnogi ljudi obožavaju?

– Mislim da nismo toga svesni. Ni ja toga nisam bila svesna. Kad sam prvi put bila ovde pre 12 godina, nisam ni očekivala da ima toliko interesovanja za italijanski jezik. Mislim da ni danas, a ni 50-ih i 60-ih nismo bili svesni da smo imali neku vrstu soft power. Sve se dešavalo spontano. Tada nije bilo Italijanskog instituta za kulturu, postojao je ataše za kulturu u italijanskoj ambasadi, institucije su promovisale samo visoku kulturu, a ne pop kulturu. Nisu razumeli koliko je pop kultura bila moćna, nisu ništa podržavali. Sve se dešavalo zbog interesovanja ljudi i komercijalnih razloga. Italijani tada nisu naučili od Amerikanaca kako su oni iskoristili džez i rokenrol delimično i kao oružje za vreme hladnog rata. Jugosloveni su mnogo više razumeli šta je pop kultura i mnogo su više znali da je iskoriste. Proučavala sam građu u Arhivu Jugoslavije i začudila sam se koliko često u štampi pratilo šta se dešava u pop kulturi.

* Šta je od pop kulture doprinelo stvaranju slike izmišljene Italije?

– Mislim da su na to uticala dva faktora. Prvi je onaj međunarodni. Italija je u kulturi bila veoma jaka. Dosta se u inostranstvu prodavala ideja dolce vita, o Italiji kao zemlji lepote, stila, mode. To je bio svetski trend. Rekla bih da je u Jugoslaviji to počelo upravo pedesetih. U Americi se, recimo, smatralo da je Italija zaostala zemlja koja je i dalje u ruševinama. S jedne strane, Jugoslavija je anticipirala svetski trend. S druge strane, izmišljena Italija je bila zemlja koju su Jugosloveni videli u Trstu. Mislim da je Trst ključna pojava. Kupovina u Trstu počinje u pograničnim područjima već sredinom pedesetih. Početkom pedesetih kreće liberalizacija pasoškog režima, već sredinom te decenije veliki broj Jugoslovena je imao pasoše, pa je mnogo njih vadilo pasoše samo da ide u Trst. Tako se i grad Trst razvijao uz Jugoslovene.