Posveta beskompromisnom filmskom autoru koji je zabeležio sva naša crnila: Jugoslovenska kinoteka obeležava 90 godina od rođenja Živojina Žike Pavlovića

Program je hronološki koncipiran, odvijaće se do 19. novembra, a počinje večeras u Sali „Makavejev“ od 17h, projekcijom kratkih filmova „Triptih o materiji i smrti“ (1960), i „Lavirint“ (1961).

To će biti retka prilika, kako najavljuje Jugoslovenska kinoteka, da se na velikom ekranu vide prvi Pavlovićevi radovi, iz vremena Kino kluba Beograd.

U okviru retrospektive biće prikazani i njegovi filmovi iz omnibusa „Kapi, vode ratnici“ (1962) (segment „Žive vode“) i omnibusa „Grad“ (1963) (segment „Obruč“), koji je zvanično jedini ikada zabranjen film u SFRJ.

Ovaj omnibus se sastoji iz tri priče koje su režirali Vojislav Kokan Rakonjac („Ljubav“), Marko Babac („Srce) i Živojin Pavlović („Obruč!), scenario su napisali Marko Babac i Živojin Pavlović, a pripada najvažnijim ostvarenjima Crnog talasa.

„Grad“ je zabranjen odlukom suda „zbog pesimističnog i bezidejnog prikaza života mladih“, i bilo je naređeno da se svi primerci filma unište.
Neki su ipak uspeli da prežive do danas, a „Grad“ je oslobođen cenzure i prvi put prikazan tek 1990, posle dvadeset sedam godina.

U svojoj posveti beskompromisnom filmskom autoru, književniku i slikaru koji je u svojim remek delima prikazao svo crnilo nekadašnjeg sistema, ali i ovo današnje koje živimo, Jugoslovenska kinoteke prikazaće i filmove sa kojima je osvajao nagrade na domaćim i svetskim festivalima.

Na programu su „Neprijatelj“ (1965), „Povratak“ (1966), „Kad budem mrtav i beo“ (1967), „Zaseda“ (1969), „Crveno klasje“ (1971), „Hajka“ (1977), a od 17. novembra program će se odvijatu u Muzeju Kinoteke (Kosovska ulica).

Naši filmofili imaće priliku da vide i Pavlovićeva ostvarenja „Doviđenja u sledećem ratu“ (1980), „Zadah tela“ (1983), „Let mrtve ptice“, „Na putu za „Katangu“ (1987), a retrospektivu zaključuje „Dezerter“ (1992).

Tokom izuzetne karijere koja je trajala nešto više od pola veka, Živojin Pavlović je dobio tri Velike zlatne arene i tri Zlatne arene u Puli, Zlatnog lava u Veneciji, Srebrnog medveda za najbolju režiju i Zlatnu plaketu za najbolji scenario u Berlinu, Kristalni globus u Karlovim Varima, Zlatnog gladijatora, Zlatnu maslinu u Bastiji, Pečat Jugoslovenske kinoteke….

U okviru obeležavanja jubileja za 27. novembar je najavljeno predstavljanje monografije o Živojinu Pavloviću, koju su zajedno objavile Jugoslovenska kinoteka i Slovenska kinoteka, budući da je Pavlović značajan deo karijere ostvario u Sloveniji.

Knjiga ima dva izdanja – slovenačko i srpsko. Oba sadrže eseje čiji su autori Zdenko Vrdlovec, Andrej Šprah i Nace Zavrl, kao i Goran Gocić, Ivana Kronja i Greg de Kjur, a u srpsko izdanje uključen je i tekst Saše Radojevića.

Pored toga, Jugoslovenska kinoteka je za svoje učešće u ovogodišnjem evropskom projektu „Sezona filmskih klasika“ odabrala upravo Pavlovićevu „Zasedu“ ovenčanu venecijanskim Zlatnim lavom za najbolji film 1969. godine. „Zaseda“ će biti digitalno restaurisana i premijerno prikazana 28. decembra, što je datum prve filmske projekcije na svetu – u Parizu 1895. godine.

O ovom filmu svedočio je nedavno reditelj Miloš Miša Radivojević:

„Daleke 1969. godine gledao sam u Puli Žikinu „Zasedu“ – u maloj sali, film skrajnut u enterijer da ne uznemirava veliku Arenu i da ne kvari sliku sveta u kojoj smo živeli. Verujem da su se još neke moje mlade kolege i prijatelji, studenti i filmski radnici, pitali poput mene – ima li smisla započinjati tu veliku avanturu i eksperimet u vlastitom životu?

Ulaziti u tu strašnu i neravnopravu borbu sa publikom i kritikom, a što je najgore, i sa jednom autoritarnom vlašću?

Mene je Žikina „Zaseda“ uplašila! Video sam sjajan, snažan, subverzivan, dubok-višeznačan- čudesan film, i nisam mogao da se ne upitam da li sam dorastao da se bavim režojom“, svedočio je reditelj koji je svojim delima takođe obeležio ovdašnju kinematografiju.

Radivojević je i ovogodišnji laureat Nagrade „Živojin Žika Pavlović“ za afirmaciju regionalne filmske umetnosti u svetu,  koju dodeljuje Internacionalni festival filmske režije u Leskovcu.

Glumac Rade Šerbedžija, koji je u Holivudu ostvario značajnu karijeru, govorio je da bi, i u slučaju da nikada nije imao uloge kod svetski poznatih reditelja, uvek mogao da kaže:

“Znate, ja sam igrao glavne uloge u filmovima Žike Pavlovića i to mi je dovoljno. Ne treba mi više“.

Pored toga što su njegova dela doživela recepciju i u evropskoj kinematografiji, Žika Pavlović je postao inspiracija generacijama filmskih stvaralaca, a svojom umetničkom i ličnom hrabrošću ostao je duhovni otac, uzor i ideal brojnim umetnicima.

O tome svedoči i poznata anegdota: Jednom prilikom pitao je legendarnog glumca Bogdana Diklića da li bi igrao sporednu ulogu u njegovom filmu, a on je odgovorio da bi u filmovima Žike Pavlovića igrao i nogu od stola!

Pokvarenjaci i ćutolozi podvijenog repa

Junaci filmova Žike Pavlovića uvek su bili marginalci, ljudi sa ivice društva u kojima se to društvo i ogleda.

„Iz mutljaga 1968. izronile su razne spodobe. Od onih koji ništa nisu razumeli, preko pokvarenjaka, račundžija i budućih dobrih saradnika režima i tajnih službi, do uspaljenika bez jasne orijentacije.

Mnogi od njih završili su kao visoki časnici režima, obučeni saradnici tajnih službi, izvežbani račundžijski ćutolozi podvijenog repa, bukači i provokatori sa istaknutim cenovnikom usluga, onom kome treba…“, napisao je u svojim dnevničkim zapisima „Ispljuvak pun krvi“, koji su takođe bili sudski zabranjeni.

Žika Pavlović je Izbačen i sa Akademije za film, gde je bio profesor, filmovi su mu bunkerisani, mnoge delove njegovih knjiga izdavači su cenzurisali i kao nepodobne izbacivali, a uskraćivani su mu bili i već odobreni projekti. Na kraju nije mogao da snima u Beogradu, pa je radio u Sloveniji.

Devedesetih godina bio je ogorčen Slobodanom Miloševićem, Mirjanom Marković i uopšte, srpskom političkom scenom. A sam sebi je zvučao apsurdno, kako je objašnjavao, kad je počeo da hvali bivši titoistički režim.

„Ja, koji sam snimio toliko filmova s nepritajenim kritičkim stavom o jugoslavenskom socijalizmu, napisao toliko oštrih romana o našoj tadašnjoj stvarnosti, i koji sam tako strašno mrzeo svaki totalitarizam, sada sam, na neki način, počeo da žalimi za tim istim sistemom.

Period kada su nam lepili oznaku „ideološki nepodoban“, u kojem sam trpeo i izdržao brojne udarce, bio je Periklovo doba kulture i umetnosti odnosu na ono što je došlo posle toga“, govorio je Žika Pavlović.