Nobelovac Jun Fose za „Vijesti“: Sva dobra književnost je lokalna, ali istovremeno i univerzalna

Kada je Jun Fose dobio nagradu, u obrazloženju je stajalo da spaja ukorenjenost u jeziku i prirodi svog norveškog porekla sa umetničkim tehnikama nalik modernizmu.

On je razgovarao sa Vijestima o tome kako su njegove priče i svetovi univerzalni, iako se bavi lokalnim temama, te se sa njima mogu povezati čitaoci sa svih strana sveta.

– Veoma sam srećan zbog Nobelove nagrade za književnost koja mi je dodeljena. Čak i ako kroz istoriju ove nagrade jeste bilo nekih nezaslužnih laureata, većina dobitnika su istinski veliki pisci koji zajedno čine svojevrsni kanon svetske književnosti. Izuzetno sam ponosan na to što je i moje pisanje ocenjeno kao dostojno da pripadne tom kanonu.

Njegovo pisanje je autentično i slojevito na više nivoa, iako je često okarakterisano kao minimalističko.

Dubinski i kompleksno pristupa temama, likovima, kulturi, jeziku kojim piše, a nesumnjivo je da se norveška kultura, identitet i okruženje odražavaju u njegovoj literaturi.

– Odrastao sam u Norveškoj i pišem na norveškom jeziku. Sve što pišem je u izvesnom smislu – norveško. Po mom mišljenju, sva dobra književnost je lokalna, što nije isto kao i nacionalna, ali je istovremeno i univerzalna. Ovaj paradoks spada u središte mogućeg opisa velike književnosti. Imamo nacionalne književnosti, a imamo i svetsku književnost. Ona najlokalnija i najuniverzalnija može da napravi promenu od nacionalne književnosti do svetske književnosti.

Jun Fose kaže da su teme njegovih dela ipak univerzalne

Pisac uglavnom govori o sudbinama „malih ljudi”, o ljudima sa margine, iz provincije, neretko ograničenim na jedan (životni) prostor…

Iako ne govori o velikim događajima, društveno-političkim pitanjima ili istorijskim temama, kroz svoje likove obrađuje ona večita, suštinska pitanja i teme kao što su život, smrt, vera, sloboda…

To su možda posebno intimna i važna pitanja danas, kada se gotovo pa sve relativizuje.

Jun Fose istražuje memoriju, istoriju, individualno, ali i kolektivno sećanje, sa polazištem u pojedinačnom iskustvu, a Vijestima kaže da smatra da angažman u književnosti potire samu umetnost.

– Angažovana književnost nikada ne može biti velika književnost. Beket je bio u pravu, Sartr je pogrešio. Nije moguće pisati sa ovom ili onom porukom ispred samog dela i istovremeno pisati dobru literaturu. U suštini, tako je zato što je književnost i sve u književnosti zapravo u samoj formi, a ne u sadržaju, koji je po mom mišljenju deo forme.

Ostatak intervjua pročitajte na sajtu Vijesti.