Jutarnji list povodom odlaska Raše Todosijevića: Glumio je da je gestapovac koji šamara SKOJ-evku, borio se protiv nacionalizma u Srbiji…

Poput gestapovca koji pod torturom ispituje SKOJ-evku.

Pretencioznost ovog pitanja, postavljenog, još uz to , autoritativnim tonom i na nemačkom, jeziku Getea, Hitlera i Bojsa, osnova je Todosijevićevih pokušaja demistifikacije savremene umetnosti.

Ponavljajući to pitanje, umetnik je kanalisao svu agresiju prema svetu i njegovim sistemima – društvenim i umetničkim – koju su osećali pripadnici njegove, šezdesetosmaške, generacije.

Ali, u ovoj igri moći performer, zapravo, ne postavlja to, suštinski bespotrebno, pitanje – šta je umetnost, već jedno drugo.

Naime, on se pita koje nas instance teraju da umetničko stvaralaštvo uopšte smatramo važnim i propitujemo. Sličnu kritiku institucija pokazao je i u tekstu iz 1975. zvanom „Edinburška izjava“ gde donosi popis ljudi koji „profitiraju od umetnosti“.

To su svi akteri umetničkog sveta – od trgovaca i galerista, do muzejskih čuvara i novinara.

Raša Todosijević preminuo je prošle sedmice (3. 12.) u Beogradu, gde je i rođen 1945.

U istom je gradu i diplomirao na Likovnoj akademiji 1969., u pravi čas da se priključi živahnoj sceni konceptualne umetnosti, potaknutoj studentskim neredima iz 1968., čiji je odjek bio prisutan i na jugoslovenskim falultetima .

Jezgro eksperimentalnog umetničkog izraza u Beogradu 1970-ih bio je ondašnji Studentski kulturni centar (SKC).

S umetnicima sličnog izraza i sličnih stremljenja prema pomeranju granica medija i poigravanju s općeprihvaćenim stavovima o umetnosti i jeziku – Erom Milivojevićem, Nešom Paripovićem, Gerom Urkomom, Zoranom Popovićem i Marinom Abramović – Todosijević je organizovao izložbe, akcije i performanse.

U performansu „Was ist Kunst?“ sadržana je osnova njegove poetike – ispitivanje banalnosti, kao i nasilja, skrivenih u uvreženim društvenim i misaonim konstrukcijama.

Za tu svrhu koristio je i jezik, metode i kanale reklamne industrije. Oglašavao je fiktivnu umetničku akademiju, izmišljeno preduzeće „Todosiyevitch- Malevich“, ili otiskivao džambo – plakate s banalnim porukama, poput „Sutra je ponedjeljak“, navodi u svom tekstu likovni kritičar Jutarnjeg lista Feđa Gavrilović.

On skreće pažnju i na to da je Raša Todosijević, krajem osamdesetih, kada je u Srbiji procvetao nacionalizam, jednako kao nekad mitove savremene umetnosti, počeo da tematizuje i ironizuje nacionalne mitove.

Jedan od provokativnijih radova iz tog ciklusa „Gott liebt die Serben“, odnosno „Bog voli Srbe“ je sto u obliku svastike na kome je serviran pasulj – simbol srpskog gastro-nacionalnog ponosa, dakako, uz pivo.