Jutro na moru

U dugom sumraku letnjeg dana, kada su čak i brojni stražari pokraj kralja počeli da se mešaju s gostima, muzičarima, žonglerima i pelivanima, a bengalske vatre sijale na zajapurenim obrazima pripitih i brbljivih gostiju, Milistrata je ćutke sedela za dugačkim stolom, pred skoro netaknutom jarebicom na tanjiru.

Bližila se prva bračna noć i Milistrata je razmišljala kako je ne samo ona uzrujana, što joj beše prirodno iako je poslednjih dana dobila mnoge dragocene ženske savete, već uzrujan izgleda i princ, a to već beše čudno s obzirom na strepnju koju je njegovo ime izazivalo među dvorskim damama, građankama i čobanicama, bar sudeći po pričama koje je pažljivo i kradom slušala kada bi vojvoda tražio od putnika ili glasnika da mu pričaju o dvoru.

„Šta nam radi mladi princ?“ nikada njen otac ne bi propustio da upita.

„Sprema li se svadba?“

Pridošlice su najčešće, kikoćući se nad vinom, odgovarale kako svadbe nema na vidiku, ali da je princ, priča se, opasan sa ženama.

Dan svadbe je ipak došao, a do pre pola meseca Milistrata nije ni slutila da će u crkvi ona stajati pored princa.

Kada više nije mogla da trpi zebnju i radoznalost, ona obori oči, osmehnu se svojim šakama sklopljenim u krilu i tiho upita: „Muči li te možda nešto, jedini moj voljeni?“

Ugleda kako princ, dotle takođe veoma ćutljiv, žustro prekrsti noge i začu udarac pehara o sto. „Ne bih mogao reći da me muči, pre da me svojom besmislenošću čini neraspoloženim.“

Milistrata je ćutala: još od prekjuče, kada je princa upoznala, bila je opčinjena njegovim bogatim govorom, sasvim različitim od kratkih reči u kratkim rečenicama njenog oca ili neshvatljivo uplašenog šaputanja posluge.

Princ uskoro nastavi: „Zapravo, posredi je legenda u koju od pamtiveka veruju u našem kraljevstvu. Da bi navodno zauvek bili srećni, mlada i mladoženja moraju prvu bračnu noć da provedu, kako da kažem, svako na svojoj strani kreveta i da budu razdvojeni mladoženjinim mačem. U suprotnom, biće razdvojeni sedam godina. Nije meni toliko do jedne noći, ma koliko žudeo da što pre budem s tobom, draga, ali ovo ipak nije obična noć. Takođe, pogađa me očekivanje ove, nažalost, i dalje zaostale sredine da se pokorimo njenim praznovericama… Zato mislim“, princ spusti glas, „da se mi jednostavno ne obaziremo na te gluposti. Nikome ništa ne rekavši, naravno.“

Milistrata se seti tog jutra i dvorskog sveštenika kako im pred oltarom govori: „Sada ste dva tela, jedna misao.“

„Učiniću kako ti kažeš“, odgovori ona princu, nimalo ozlovoljena.

I tako i bi.

Kada je Milistrata ujutro otvorila oči, zablesnuli su je kosi sunčevi zraci.

Ispred i iznad sebe ugledala je zatalasana jedra i čula ih kako lepršaju.

Po obnaženim rukama oseti vetar i koža joj se naježi.

„Otkud ja na moru?“ pomisli i zadrhta.

Pridigla se, zatreptala i šakom zaklonila oči od sunca.

Jedra se polako preobraziše u uskovitlane zavese i u baldahin napet iznad njene glave.

Milistrata se odjednom seti pojedinosti prethodnog dana, kao i protekle noći, pa se osmehnu, spusti glavu na jastuk i pokri dlanovima lice jer je osetila vrelinu u obrazima.

Više nisam ista, sada sam žena, reče samoj sebi, ali ta joj je pomisao i dalje bila strana.

Pogledavši bolje oko sebe i setivši se s koje je strane noćas prišla postelji, ona shvati da je već na njegovoj polovini, a da princa uopšte nema, dok su njegovi zgužvani čaršavi hladni.

Autor je romansijer, pripovedač i esejista, čija je knjiga priča „Preimućstva kruga“ nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.