Sećate li se crvenog kioska: Simbol urbanog pejzaža Jugoslavije, miriše na tople viršle i najmekše kifle

Crvene „kockice“ su nakon 1966. godine nicale u gotovo svakom gradu bivše države i mirisale na tople viršle i najmekše kifle. Kada jugonostalgičari evociraju uspomene na neka prošla vremena jedna od nezaobilaznih tema je svakako i priča o čuvenom (najčešće) crvenom kiosku, zvaničnog naziva K67.

Od poslastičarnice do novinarnice

Dizajner, arhitekta, umetnik i profesor Saša Mahtig je 1966. godine dizajnirao  mikroarhitektonski modularni objekat, legendarni crveni kiosk K67, koji je postao deo ulice svakog grada u Jugoslaviji ali i šire. Njegova svrha bila je raznovrsna: počev od prodavnica namirnica, preko novinarnica i poslastičarnica pa sve do stanica za žičare na planinama ali i za kućicu za graničnu policiju. U teoriji, sistem K67 je omogućavao neograničen broj varijacija za uklapanje modula.

Mahtig je dobio ideju da formuliše kiosk nakon što je slučajno čuo razgovor tokom prezentacije svog prvog nezavisnog projekta.

Modularna struktura je zamišljena 1966. godine kao savremena reakcija na postojeće stanje u urbanom pejzažu. Jedinica je predstavljala univerzalno, a istovremeno i vrhunsko rešenje u dizajnu i upotrebljivosti.

Kiosk je patentiran već sledeće godine, a prototip u punoj veličini predstavljen je 1969. godine. Besprekoran dizajn Kioska K67 prepoznat je skoro odmah.

Nakon što je kompletiran prototip u punoj veličini 1969. godine, jedinica je predstavljena u časopisu „Design“, što je navelo Emilija Ambasa, tada kustosa dizajna MoMA (Muzeja moderne umetnosti, Njujork, SAD), da ga nabavi 1970. godine.

Kiosk K67 je iste godine uvršten u zbirku Muzeja MoMa, u izložbu koja uključuje i druge dizajnerske objekte koji su i danas karakteristični za svakodnevni život evropskih gradova.

Međutim, za ovaj događaj vezana je i jedna anegdota. Naime, Mahtig je za tu priliku otputovao u SAD, a kada se tamo obreo, ostao je šokiran susrevši se sa svojim delom na ulici, umesto u galerijskom prostoru.

Ispostavilo se da je konstrukcija kioska bila previše masivna da bi mogla da uđe u zgradu muzeja, pa je iz tog razloga izložena na ulici. Čitav događaj je naveo Mahtiga da redizajnira i usavrši svoje delo.

Druga generacija kioska K67

Tako je nastala druga generacija kioska K67, veoma poznatog po svojim beskonačnim kombinatornim kvalitetima.

Iako je kiosk najprepoznatljiviji po svojoj „jarko crvenoj”, kiosci su se pojavili i u drugim bojama, poput žute, zelene, bele, narandžaste.

Između 1967. godine i raspada bivše države početkom devedesetih, proizvedeno je 7.500 jedinica koristeći nove industrijske materijale i mogućnosti. Kiosk je bio izrađen od poliuretana, pleksiglasa i poliestera.

Sam dizajn je odgovarao novim potrebama modernizovanog društva, a mogućnost transformacije jedinice spram potreba, iz novinskog kioska u ski lift, maloprodajnu radnju ili štand brze hrane, neverovatna.

Plastična kocka K67, u svim svojim varijacijama, veličini i boji, osim što se nalazila širom tadašnje SFR Jugoslavije, prodavala se i izvozila u zemlje poput Nemačke, Poljske i Rusije, a stigla je čak i do Japana, Kenije, Iraka i Novog Zelanda.
Kiosk K67 je bio simbol socijalističke Jugoslavije, snažno šaljući poruku modernizacije, urbanizacije i uspona ekonomije, pravcu kakvom je država težila – komunizmu na Jugoslovenski način.

Takav moderan industrijski dizajn išao je nasuprot svih socijalističkih dogmi i naširoko primenjenog socrealističkog stila, kakav je naširoko bio zastupljen u ostalim komunističkim zemljama.

Socrealizam je nastao kao doktrina prema kojoj umetnost treba da širi i jača ideje socijalizma i komunizma. Taj suvoparni i ni malo maštovit stil je kao osnovne teme imao industrijalazaciju i negovanje kulta ličnosti.

Otuda je kiosk oznake K67, kao spoj vrlo dopadljive forme i neprikosnovene funkcionalnosti, redak primerak avangardne estetike i dizajna, išao daleko ispred svog vremena.

A do koje mere je kiosk K67 išao ispred svog vremena, možda najbolje govori podatak da su njegov dizajn i funkcionalnost našli upotrebnu vrednost i u savremenom svetu, pa se i dalje koriste, iznova i iznova nalazeći nove načine primene.

K67 u svetu lego kockica

U februaru ove godine održana je izložba Kiosk sistem K67 – Od kockice do olovke, na kojoj je 17 umetnika iz Evrope i bivše Jugoslavije predstavilo publici na koje sve načine ih je inspirisao dizajnerski evergrin bivše zajedničke države.

Povod za izložbu bila je inicijativa arhitekte Nikole Opačića da Kiosk K67 postane deo lego kockica.

Nikolin lego kiosk pod imenom Yugoslav Kiosk K67 se već nalazi na platformi Lego Ideas,  a u intervjuu za Danas ovaj beogradski arhitekta je između ostalog rekao da je želeo da pored svog crvenog i belog lego kioska podeli kako sve umetnici od Vardara do Triglava i iz Evrope vide čuveni K67.

“Tehnike, formati i pristupi su bili slobodni tako da će posetioci moći da vide, postere, kolaže, crteže, dukserice, cegere, skulpture, instalacije ali i vez” kazao je Nikola Opačać , dodajući da se danas, kiosci K67 u Berlinu restauriraju i proizvode novi.

Video sam razne fotografije kioska u Berlinu, Londonu, Varšavi i naravno onaj najpoznatiji u Njujorku u MoMA-i. Zapravo, u Berlinu postoji kompanija koja restaurira stare kioske i proizvodi nove. Na primer, jedan novoproizvedeni je postao kućica za pasošku kontrolu na jednom od aerodroma Berlina“, ispričao je Nikola za Danas.

Priznanje za životno delo

Najprestižnija nagrada koju dodeljuje Društvo dizajnera Slovenije (DOS), uručena je krajem 2017. godine i ona je otišla dizajneru, arhitekti, umetniku u profesoru Saši Janezu Mahtigu. Na ceremoniji dodela nagrade, predsednik DOS-a, Jurij Dobrila rekao je između ostalog: „Saša Mahtig predstavlja prepoznatljivog dizajnera na našoj sceni više od pola veka, osobu koja razume arhitekturu i razume dizajn, ali je u isto vreme to osoba koja je svesna činjenice da je samo jedna generacija previše mala da bi jedno društvo doživelo civilizacijski nivo.“

Njegovo ime je poznato i široj javnosti, što nije tipično za dizajnere u Sloveniji. Sašin rad nikada nije bio tipičan, naprotiv, često je predstavljao prekretnicu u oblasti dizajna u Sloveniji. Već kao student Arhitektonskog fakulteta pokretao je dijaloge o arhitektonskoj i dizajnerskoj profesiji i tražio odgovore za društvene probleme.