„Kad je Juga išla ka atomskoj bombi“: Reporterka Danasa na snimanju Bjelogrlićevog filma o akcidentu u Vinči

Njena radnja se odvija u zdanju Jugoslovenskog arhiva koje glumi parisku bolnicu “Kiri” u kojoj je izvršena prva humana transplantacija i spaseni životi petoro naučnika iz instituta Vinča ozračenih smrtonosnim dozama uranijuma u akcidentu iz 1958. godine.

Radnja scene se zbiva u bolesničkoj sobi. Unutra su, koliko se jedva da videti kroz odškrinuta vrata, Dragan Bjelogrlić, glumci Raša Bukvić i Aleksis Manenti, direktor fotografije Ivan Kostić.

Kad završe, tajac ustupi mesto tihom žamoru različitih zvukova, sve se, nekako, ponovo vrati u normalu a to potvrđuje i glas Bjele iz sobe.

Pita: “Šta misliš?”

Tada vrlo brzo shvatite da bi ovakva situacija mogla da se ponovi još x puta i da vi vrlo verovatno nećete biti tu kada reditelj svečano objavi “kupljeno”.

Zbog toga je ideja o prikupljanju pojedinačnih izjava u pauzama jedina opcija za hvatanje “kao” atmosfere.

Prvi je francuski glumac Aleksis Manenti.

Zna srpski, majka mu je Beograđanka, ali je malo stidljiv, ne bi da greši dok govori, pa je napisao nekoliko pitanja, koja su, pretpostavlja, novinarima interesantna.

Tu su i odgovori.

Ima sve na mobilnom, mogu da pogledam i nije nikom drugom dao do Danasu.

Stvarno, sva pitanja su u redu, odgovori ni dugački ni kratki, nego taman.

Kaže da je doktor Žorž Mate koga igra opsesivan lik, uporan, da voli da rizikuje i da su u tome slični.

Potvrđuje da je delio kadar sa miševima jer je doktor prvo na njima vežbao transplantaciju, a o tome kako su se slagali objašnjava grimasom iz koje se da zaključiti da mu glodari nisu nimalo simpatična bića.

Evo ga i Raša Bukvić, to jest profesor Dragoslav Popović čijom greškom je petoro naučnika ozračeno u Vinči.

Ispijen, bez kose, s podlivima, pogled na njega budi sažaljenje, a nesiguran hod slabog i pogurenog tela u pidžami, koje se iz bolničkog hodnika polako približava stolu gde ćemo razgovarati, pomalo i strah.

Dragan Bjelogrlić je na setu u civilu i u ulozi reditelja.

Jednim okom prati novinarska pitanja, drugim, znatiželjnijim, ekipu.

Već sam upozorena: ništa od intervjua.

Kad je seo za sto i stavio flašu vode ispred sebe jer vrućina je nesnosna, hoće i da ošamuti, pomislim: možda se nehotice raspriča…

– Zašto vas toliko zanimaju priče o prošlosti o kojima se malo zna?

Nema, kaže Bjela, precizan odgovor na to ali ga prošlost više inspiriše nego sadašnjost.

– Volim da se bavim istorijom i da u prošlosti tražim odgovore za nešto što se dešava danas. Očigledno je da me prošlost inspiriše više od sadašnjosti. Recimo, aktuelni trenutak mi stvarno nije inspirativan i meni je neverovatno da u njemu nisam našao ništa, nijednu priču koja bi me okupirala i o čemu bih poželeo da pravim film.

Dodaje da mu je naročito interesantan period između dva svetska rata zbog čestih i krupnih promena koje su obeležile ovo vreme, kao i da je to prostor u kome može mnogo da se istražuje.

– Mi imamo taj period istorije između dva svetska rata o kome zbog promene ideologije i celog sistema nije smelo mnogo da se piše. Sam komunizam kao totalitaran i rigidan režim je prikrivao stvari koje nisu odgovarale tadašnjoj vlasti i o njima se nije pisalo. Samo se govorilo, ali ima veoma malo zapisa o događajima koji su ostali negde ispod radara. Samim tim mi imamo veoma redukovanu istoriju. Mi se faktički danas upoznajemo sa našom pravom istorijom 20. veka i sa svim onim što se s nama dešavalo. Siguran sam da iz perioda Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, iz vremena titoizma, postoje fantastične priče ljudskih sudbina, događaja, koji su ostali zanemareni iz tadašnjih ideoloških razloga – konstatuje Bjela.

Prema njegovim rečima, čitava ta epoha se sada nameće kao prostor u kome može mnogo toga da se istražuje.

– Od velikih političkih priča o Milovanu Đilasu, i o Aleksandru Rankoviću koji se pojavljuje i u ovom filmu, do nikad ekranizovanih „Tikvi“. Verujem, da je moguće da sada taj period od 50-ih, 70-ih, do 80-ih godina prošlog veka može da bude novo vreme kojim bi autori mogli da se bave. Sledeći taj neki impuls, ja sam se vraćao u te priče i vreme – objašnjava Bjelogrlić.

On dodaje da ga nije iznenadila činjenica da se u Jugoslaviji pravila atomska bomba, da je to intuirao još devedesetih ali da nije bio sasvim siguran.

– Sećam se devedesetih, kad su počeli ratovi u Jugoslaviji, da je aktuelizovana „Vinča“ i sećam se pisma koje je tada pisao jedan hrvatski naučnik tada živom Dragoslavu Popoviću, inače ocu mog jako dobrog prijatelja Radana Popovića. Napisao mu je: „Dragoslave, molim vas, nemojte da pokrenete atomsku bombu u Vinči“ (smeh). Svašta, pomislio sam, ali se tada svašta i pričalo zato što je u vreme komunizma sve bilo obavijeno velom tajne – priseća se Bjela.

Da je Jugoslavija (još pre Francuske prim. A.Ć.) otpočela program nuklearnog naoružanja uverio se kada je došao do knjige „Slučaj Vinča“ i pročitao je, a potom potražio i drugu literaturu.

– Naravno, nikada nisam dobio zvanični dokument iako sam pričao sa ljudima iz BIA ali je sve to sto odsto sigurno što i istoričari mogu da potvrde. Išlo se ka atomskoj bombi, odnosno, nuklearnom naoružanju, jer je atmosfera u svetu tada bila takva. To je bio imperativ, da zemlje koje žele poziciju u svetu moraju da dođu do nuklearnog naoružanja. Kasnije se to sve promenilo. Zvanično, Jugoslavija je 1962. odustala od projekta atomska bomba i to vrlo korespondira sa akcidentom koji se desio u Institutu Vinča, jer neposredno posle toga 1966. godine i Leka Ranković je bio smenjen sa svih funkcija.

Upravo ovu kontroverznu istorijsku ličnost će igrati Bjela, jer, kako je još ranije rekao, tome nije mogao da odoli.

Objašnjava da mu je posebno zanimljivo to što je Ranković poslao te ljude posle 48 sati iza Gvozdene zavese i praktično im spasao život.

– Nisam siguran da bi se to desilo i u Sovjetskom savezu, da bi neki funkcioner odatle i u to vreme poslao svoje naučnike na Zapad, ali je Leka to ipak uradio – kaže Bjela.

Komentarišući aktuelnost teme filma u svetlu rata u Ukrajini, konstatuje da je to sticaj okolnosti, kao i da je predstavljajući projekat “Lančana reakcija” strancima uvek isticao podeljenost sveta koje mi ovde nikad nismo prestali da budemo svesni.

– Početak rata u Ukrajini i ponovni strah od mogućeg nuklearnog rata učinili su ovu priču užasno aktuelnom… Kada sam pre nekoliko godina predstavljao ovaj projekat strancima, uvek sam u uvodu morao da objašnjavam kako je tih godina svet bio podeljen na Istok i Zapad, na dva vojna bloka i kako je postojao veliki strah od nuklearne katastrofe, kako je bio u toku jaki hladni rat. Mislim da smo mi koji živimo na ovim prostorima uvek bili svesni da hladni rat nikad nije prestao, samo je imao svoje različite intenzitete. Ljudi na Zapadu verovatno nisu imali taj utisak – kaže Bjela dodajući da su zbog aktuelne situacije i oni postali toga svesni.

– Hladni rat je u stvari bio non stop aktuelan, samo su se od situacije do situacije menjali njegovi intenziteti. Sad živimo vreme kada se hladni rat i podele pojačavaju, a samim tim i strah od moguće nuklearne katastrofe. Mi smo sada, 2022. veoma blizu onoj 1958. godini – zaključuje Dragan Bjelogrlić.

Kod uzimanja vazduha da se ogrebem za još koju izjavu, što, uverena sam, Bjelogrlić veoma primećuje ali se trudi da ostane pristojan, čuje se komešanje iz hodnika i glasovi koji ga požuruju.

„Spreemniii!“, viče mu neko.

Uzvraća da će brzo i pokušava da se koncentriše istovremeno i na pitanja i na dešavanja na setu koji se sprema.

Očito je da bi radije tamo da radi nego da priča s novinarkom.

Pa, neka ide, sad će ionako ponovo „kao“ a i bolnica je toliko ubedljiva da nikom iole normalnom nije prijatno da bude u ovom ambijentu.

Impozantno je to zdanje ali je dvorište spektakularno lepo.

Čim izađete, osetite olakšanje….

(Ne)moguće

Priča u kojoj su Parižani rizikovali da se upuste u dotad nikad izvedenu medicinsku proceduru i daju deo sebe ne bi li spasili živote potpuno nepoznatim ljudima pokreće pitanje ko bi danas na tako nešto bio spreman.

Bjelogrlić, koji je inače jedan od prvih donora ovde, kaže da su o tome u ekipi mnogo puta razgovarali, da to i jeste ključ, unekoliko i apsurd cele priče budući da je to što se desilo tada danas gotovo nemoguće .

– Čak ni zakonski ne bi bilo izvodivo da ljudi svojevoljno rizikuju svoj život da bi pomogli drugom. Da ne pričam da tako nešto nikom ne bi palo na pamet da uradi. To i jeste jedna od osnovnih stvari zbog koje sam rešio da napravim ovaj film. Znao sam da je to istinit događaj, da se desio ne tako davno, a da je sada tako nešto nemoguće – kaže Bjelogrlić.

Dobar film

O tome da li će „Lančanu reakciju“ plasirati u inostranstvu Bjelogrlić kaže da iza projekta stoje francuski partneri i „Wild Bunch“, jedan od najvećih svetskih distributera koji godišnje ima po desetak filmova na najrazličitijim festivalima i koji je jedna od najvećih world sales kompanija.

– Oni su stali iza filma što nam daje veru da od starta radimo sa ljudima koji imaju mogućnosti da taj film plasiraju u svetu ali to zavisi od mnogo toga, pre svega od toga da li će film biti dobar.

Sinopsis i autorska i glumačka ekipa

“Hladni rat se nadvio nad planetom. ‘Gvozdena zavesa’ podelila je evropski kontinent, ali i čitav svet na dva politički i vojno suprotstavljena bloka. I jedan i drugi blok poseduje nuklearno naoružanje. Strah od neminovnosti nuklearnog rata dovodi do paničnog pokušaja mnogih zemalja da obezbede ovakvo naoružanje, dok nauka istovremeno pokušava da pronađe lek od nuklearnog zračenja, kao posledice upotrebe atomskih bombi“- ovako počinje glavna linija priče koja prati akcedent koji se dogodio 1958. godine u naučnom institutu Vinča nadomak Beograda, a koji simbolično predstavlja početak trke za opstanak u kojoj će se suprotstaviti dva naučnika, dva sveta i dve ideologije.

Film režira Dragan Bjelogrlić koji je napisao i scenario sa Vukom Ršumovićem po motivima romana „Slučaj Vinča“ profesora Gorana Milašinovića.

Izvršni producent je Goran Bjelogrlić, direktor filma Nataša Višić, direktor fotografije Ivan Kostić, scenografkinje Jelena Sopić i Jovana Cvetković, kostimografkinja Marina Medenica.

Uloge: Radivoje Bukvić, Alexis Manenti, Jovan Jovanović, Alisa Radaković, Ognjen Mićović, Jérémie Laheurte, Stanislava Jeftić Protić, Jurij Drevenšek, Jean-Louis Coulloc’h , Olivier Barthélémy, Lionel Abelanski, Iva Milanović, Predrag Miki Manojlović i drugi.

Planirano je da snimanje filma traje godinu dana na autentičnim lokacijama u Srbiji, Sloveniji i Francuskoj.

Premijera se očekuje na jesen 2023.