Kad pisanje postaje muzika

Roman “Ordesa” objavila je Laguna, a sa španskog ju je odlično prevela Gordana Mihajlović. Autor govori o sebi, svojim roditeljima, životu u Španiji šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kad se zemllja polako otvarala prema svetu, iz Frankove diktature se kretalo ka slavnoj „španskoj tranziciji“.

Zbog potrebe da se knjiga bolje proda, jedan od blurbova je „Ordesu“ proglasio „umetničkim delom koji uspavljuje bol“. Vilas je intelektualno pošten i dosledan kroz priču o svojoj i mnogim drugim španskim porodicama, dočarava slojevitost tkanja odnosa pojedinca, porodice naspram društvene zajednice. Nemametljivo, a istovremeno i duhovito ukazuje na ono što se u društvu dešava.

Roman je imao nekoliko izdanja, prodat je u nekoliko stotina hiljada primeraka, preveden je na dvadesetak jezika, a Manuel Vilas je postao planetarno poznat kada je 2019, uz Havijera Serkasa, za svoj roman „Alegria“ (Radost)  dobio nagradu Planeta. Da stvar bude zanimljivija u pitanju je nastavak “Ordese”.

Na jednom mestu u romanu čitamo “Španski političari tonu, pretvaraju se u besmislene žrtve, na pameti im je samo kako da kupe kuće i automobile i odlaze na luksuzna putovanja i u hotele sa šest zvezdica. Puni su praznine. Opsenjeni su bogatstvom, nagomilavanjem bogatstava. Ne mogu da potroše sve što nagomilaju. Ali svejedno im je, oni se upinju da nagomilavaju. To je kao da sedneš u stolicu i gledaš nezaustavljiv rast svojih računa u banci, prvenstveno u Švajcarskoj, novom imenu za Eldorado.“

Budući da je od čuvene španske tranzicije prošlo 45 godina, zanimalo nas je kakvo je stanje u Španiji danas i kako se narod nosi sa nasleđem tranzicije o kojoj se u “Ordesi” mnogo govori i koja je možda iz temelja promenila špansko društvo.

– U Španiji je danas mnogo političkih podela, kao i u svakoj drugoj zemlji. U političkoj a i u drugim sferama sadašnjeg društvenog života nedostaje nam dijalog i tolerancija. Međutim, treba imati u vidu i krizu koju je otvorila pandemija virusa korona – kaže Manuel Vilas.

Zanimljiva je i činjenica da su imena nekih od glavnih junaka u romanu dobili imena koja su izvedena iz imena velikih kompozitora klasične mizike kao što su Brams i Vivaldi.

– Osim što sam načinio jednu vrstu omaža svojoj porodici, hteo sam da sve njih preobrazim u muziku. Ne umem da živim bez muzike, muzika mi pomaže da živim. Fridrih Niče je kazao da bi život bez muzike bio greška. Likovi iz romana se zovu Bah, Vagner, Vivaldi i Brams zato što nisam mogao da koristim njihova stvarna imena, a nisam mogao ni da ih izmišljam – kaže nam Manuel Vilas i dodaje da sve nagrade koje je dobio isključivo služe boljem saznavanju o književnom delu, a da isključivo čitaoci imaju poslednju reč.